Kao juče da je bilo kada sam natezao godine, mesece i dane kako bih bio stariji i učlanio se u video klub, u cd klub, dobio ličnu kartu pre osamnaeste i izlazio u prepune diskoteke i na kraju polagao vozački ispit. Pet i po, sedam i po, šesnaest i po...Činilo mi se, nikako da doguram do nekih godina kada će početi ozbiljno da me shvataju. I onda odjednom , same od sebe...nestale decimale. Devetnaest , dvadeset tri, trideset pet...Doduše nije mnogo pomoglo. Ni sada me ne shvataju ozbiljno. Zašto "matori" ljudi nemaju decimale? "Koliko godina imate gospodine?" "Četrdeset tri i po." Nekako, posle neke godine počnete da natežete decimale naniže. Čak vas pogađaju gruba zaokruživanja. Šta to znači "četrdesetak"? Je l` to bliže trideset sedmoj ili četrdeset trećoj godini? Jedno od najglupljih, nejtežih i ujedno i najneprijatnijih pitanja, koje neko može da vam postavi, a u poslednje vreme sve češće postavljaju ga i muškarci, jeste: "Šta mislite koliko imam godina? Koliko biste mi dali godina?" Kako odgovoriti, a da i vuk bude sit i ovce na broju? E, tu se javljaju nejasne vremenske odrednice "...desetak". Pa ako vam od odgovora nesigurne osobe zavisi neka izgledna prilika, onda se oduzimaju i čitave decenije, bez obzira na nivoe nabacane boje po koži, primetne bore i pojavu pega po rukama i licu, pa čak i sedih koje ne znaju koliko je plaćena neka od boja iz palete koju koriste profesionalci, a koje zastupaju duhovi koji izlaze iz kućnih ogledala sa pregštom saveta za mladalački izgled. Naravno, tu su sada i neizbežni kozmetički zahvati koji podrazumevaju ubrizgavanje nekih proverenih i nekih "proverenih" otrova koji utiču na zatezanje - dopumpavanje, potamnjivanje, odtamnjivanje, izglađivanje...sa posebnim akcentom na hijaluronsku kiselinu, koji vam mogu biti od pomoći pri procenjivanju godišta.

Najstrašnije je ustvari kad neko pređe osamdesetu godinu, jer je odmah svrstan u kategoriju "sto". "Ma pusti, baba ima sto godina", a vi ste vispreni i pokretni, prepuni pameti i ideja, željni života i tek ste napunili 86 godina. Postajete teret  iako vam svi javno žele da poživite sto godina, učini se s vremena na vreme kako bi vama bliski ustvari želeli da "prdnete u čabar", naročito ako to rešava dugogodišnje probleme stambenog pitanja. Naravno da postoje izuzeci! Pa kakav bi ovo svet bio? S druge strane, podrazumeva se da ljude tih godina ne zanima mišljenje drugih, jer su iskusniji i znaju bolje. Pa ih baš zato i ne zanimaju vaše želje za njihovo dobro. Iz najbolje namere koja se vremenom pretvorila u najčistiju sebičnost, oni će se sami postarati za sebe. Upravo zato viđate te iste ljude iz kluba "sto" kako, po mogućstvu u samom špicu kada svi nekuda jure, pokušavaju da pretrče ulicu van pešačkog prelaza razmišljajući: "Ma mogu ja to. Ako sam mogao sa dvadeset mogu i sa osamdeset i kusur, samo da mi se noga otkoči, popusti išijalgija i da me ne uhvati jeftika od ovih što prolaze dvesta oko mene". Zašto biste ih vi slali u preranu smrt rođendanskim željama. Uradiće oni to sami i još će nečiju porodicu zaviti u crno. Da ne budete usamljeni u žalosti. Velikodušno! Ako ih niko ne stigne ili im ne stane na put, dožive i stotu. Neki bi rekli na zdravlje, drugi iz inata. Iz Inata bi sigurno rekla porodica advokata koji je potpisao ugovor o doživotnom izdržavanju sa nekom staricom, koja ga je igrom sudbine godinama kasnije nadživela. Naravno tu su i one bake i deke koje ne mrdaju van kuće ni po cenu dobitka na loto-u. Koji ljubopitljivo i pod devizom "ja ovde živim duže" ulaze bez najave u sobu, bez obzira što ste možda golog dupeta ili je vaša devojka upravo rešila da obnovite znanje francuskog.

Doživeli ste stotu! Čestitamo! Toliko svećica ne može da se kupi ni u obližnjem tržnom centru koji su zaposeli Kinezi. Sa setom se sećata onih dana kada ste pretrčavali Bulevar revolucije, negde kod male Madere. Život vam je već odavno rutina. Budite se, ustajete (moguće uz nečiju pomoć), doručkujete, popijete lekove i čekate ručak ili da neko prođe pored vas i šacne vas krajičkom oka da se uveri da ste još prisutni. Možda biste nekoga pozvali telefonom, ali većina vaših prijatelja i poznanika nije bila toliko uporna u želji za životom. Novine ne možete očima da vidite, jer vam je dioptrija poprilična , a nema smisla da maltretirate ukućane, kojima ste upropastili sve izglede da reše stambeno pitanje, da vam čitaju, a pored toga još ste odavno shvatili da život, naročito onaj u novinama, ide u ciklusima. I upravo tada u pratnji vaših godina ponovo se pojavljuju decimale. Sto dve i po, sto pet i 7 meseci. Ali vas više ništa ne muči. Ustvari, siguran sam, bilo bi vam drago da ste pravo na penziju ostvarili negde u Americi, jer biste sada sedeli na nekom tremu u Kaliforniji sa šoljicom čaja, na prosečnoj dnevnoj temperaturi vazduha preko 20 stepeni. Da ste bili pametni i na vreme odvajali za privatni penzioni fond, umesto što ste davali šakom i kapom nezahvalnoj rodbini, možda biste poslednji zalazak sunca mogli da doživite i na nekom krstarenju oko sveta, na ležaljci udobno ušuškani u lako ćebence sa koktelom "kuba libre" u ruci. Kakav kraj!

Završio bih mudrim mislima koje mi je preneo jednom prilikom, rekao bih ne namerno, Milovan Račić: "Ja nikada neću biti pametan. Kad sam bio mlađi, govorili su mi, ćuti dok stariji pričaju, oni su pametniji. Sad kad sam ostario, kažu mi, ćuti pusti mlade da rade, oni su pametniji, na njima svet ostaje". A godine i decimale? Ma koga briga.