Budimpešta.Noć.Još lepše,gluvo doba noći.Spavam dubokim snom,umorna od puta i celodnevnog pešačenja po mađarskoj prestonici.Kad odjednom trešti muzika,tačnije neki novi MTV hit koji se nadvikuje sa podvriskivanjem bezbroj glasića,škripom ko zna čega i lupanjem vrata.Budim se,ni sama ne znam kako sam dotumarala do telefona i okrenula pravi izlaz za recepciju hotela. Razgovor teče ovako:

JA:"Da li možete da odete na 3. sprat i kažete  vašim gostima da smanje muziku, a ako im je do žurke,neka idu u grad!"

GLAS SA RECEPCIJE(zbunjeno):"Koji ste broj sobe?"

JA:"Šta koji sam broj sobe,ne pravim ja žurku!Treći sprat,čućete!"

Spuštam slušalicu i izgovaram:"Gilipteri nijedni"!

Malo kasnije...Čuju se koraci,otvaraju se vrata,MTV hit se sada još jače čuje,pa neko čavrljanje na mađarskom koje ne razumem, ali uglavnom muzika se gasi!Koraci se udaljavaju, ali nastavlja se žagor koji u prevodu znači:ma samo da se vi malo odmaknete opet ćemo mi,ali koraci se užurbano vraćaju i čuju se tri pesnica udarca o vrata.Tajac.Uskoro se otvaraju vrata,pa potom više drugih vrata i najzad muk.

Moram priznati da mi je ujutru bilo glupo kada sam vinovnike sinoćnjeg podvriskivanja videla na doručku kako neispavano mrljaju po tanjirima.Mislila sam da sve gledaju u mene i misle:"Ti si partibrejker,ti si nam uništila savršeni dernek uz jeftin alkohol i najnovije MTV hitove!Ma,prošla bih ko Pera Segedinac!Mislila sam to i zbog toga što nisam verovala da ću ikada uraditi to što sam uradila i da ću postati ko i moj otac koji je isto tako rasterivao omladinu koja bi u parku ispred naše zgrade leti pila,svirala gitaru i smejala se do jutra.Kuku,uplaših se, u gadnu babu rastem!Međutim,kažu ljudi,to je normalno,što smo stariji,sve više ličimo na naše roditelje i počinju da nam smetaju iste stvari koje su i njima smetale, a mi govoriili:ja nikad neću tako!Smena generacija,sukob generacija,kako god,ali toj deci je ta žurka verovatno bila jedina šansa da se zabave i oslobode stege zvane roditeljska budnost, a ja sam to oslobađanje,uspešno sabotirala.Nešto se sad mislim,možda nisam jedina koja je urgirala da se žurka prekine,možda je bilo još partibrejkera,možda je to baš onaj sredovečni par za susednim stolom,gospodin sa brčićima je baš nešto oprezno gledao baš na tu stranu gde su deca.A možda je ona gospođa u uglu... Sva sreća,ekskurzija je tog dana otišla svojim putem,našla bih ja još sumnjivih lica,pa nema smisla da se samo ja ovoliko sekiram što se čovek toliko brzo pretvori u sopstvenog roditelja!