Ok, razumem, već smo svi oguglali na to da se svaka tragedija boji, preuveličava...dobro je za prodaju ali i za pojedine nesrećne ljude koji jedino tako mogu da se oglase, čuju i vide. Ali čekaj bre! Pa zar samo u jednom jedinom tekstu, tačnije saopštenju, da se stvari nazovu pravim imenom. Kakve veze ljubav ima s tim?! To ljudi nije ljubav, to je zločin, nasilje, zlostavljanje, slika naše bolesne i izopačene stvarnosti...Metak u potiljak - molim vas, recite mi, gde tu ima mesta za jedno uzvišeno, lepo, pozitivno osećanje - ljubav? Je l' tako učimo mlađe da se vole?

Još tragičnije i tužnije je što se oglašavaju prijatelji, Bože me sakloni takvih, očevici, svedoci, posmatrači koji bez blama pričaju o svađama koje su prethodile kao najnormalnijim pojavama. Pobogu, čovek ju je obožavao, nije mogao bez nje, pa šta je ljubav u Srbiji ako se ne počastite sa bar tri šamara dnevno. Zamislite, i takva jedna devojka to nije htela da prihvati, želela je da ga ostavi?! Ali tu su pravi prijatelji, dušebrižnici, da posavetuju, da usmere nejake i izgubljene. Pa kako da ostavi čoveka koji je toliko voli? Ti prijatelji kažu da se takva ljubav samo jednom rađa, brižno savetuju da se uplašena za svoj život i već na pola ugušena vrati mračnom umu....Kao da niko nije mogao da pretpostavi da će se javno izrečene pretnje ostvariti, samo su se malo tukli. Naravno da niko ne pomišlja na najgore ali čekaj, čekaj malo...

Zamišljam da mi se, daleko bilo, javi drugarica, uplakana, izbezumljena, očajna i pretučena. Da li bih njenom jadnom dečku koji se iživljavao nad njom slabijom, jer je, po nepisanom pravilu, ona slabija to namerno tražila, bila rame za plakanje jer mogu da razumem tu njegovu neobuzdanu i strasnu ljubav?!! I istovremno njoj rekla: daj ćuti, pusti ga, on te voli?!!! Heloooooooo!!!!! Može li neko da upali svetlo u ovoj Srbiji. Stvarno bre više! U takvim situacijama je i žrtvi i nasilniku potrebna pomoć, ali ona prava, stručna - policije, psihijatra, neuropsihijatra, šta li već. Nažalost, tek kroz tragične događaje shvatamo da ništa ne treba olako shvatiti. Ali, baš kao i sve, brzo ćemo zaboraviti i ovu lekciju.

Ne znam, sve ovo je veoma tužno, okrećemo glavu od svega lošeg što se dešava, delimično uplašeni za svoj život jer već odavno znamo  da se dobro dobrim uvek ne vraća. Svoju savest lako lečimo mekanim izgovorima... ma prosto uđeš u rutinu k'o sa bensedinima.

I postajemo tako zombiji koji zatočeni u svom mikrosvetu trčećim koracima prolazimo kroz ovaj život, sve manje zainteresovani za tamo neke druge izvan naša sigurna četiri zida. A tu i tamo neki vrisak i jauk, ako slučajno čujemo, pravićemo se da je zvižduk vetra; dupe uza zid, takva su vremena, nije naš posao da se mešamo, baš kao ni organima javnog reda i mira. Ni oni nemaju nikakav osnov za pokretanje slučaja niti mogu da te zaštite. Dok ti se nesto konkretno ne desi. Pa što bi se onda mi trudili. E tako je brale! Još posle mi da ispadnemo krivi, nije nego!

Zato, daj bolje da sve posle pretočimo u bajku, lakše ćemo podneti....