Bila je nedelja. Savetovali su nam da naiđemo posle 16 sati jer tada borbe dostižu vrhunac. Na teren  istrčava pernata elita,  da još snažnije podupre vodeći filipinski kladioničarski biznis.

Scenografija je podsećala na bokserski ring, s tom razlikom što je umesto konopcima, arena bila oivičena transparentnim plastičnim panelima, nešto višim od metar. Da petlovi ne pobegnu, da krv ne pada na publiku, da se navijači ne nagutaju perja, ko bi ga znao... Rasni pevac se za tuču sprema oko godinu dana, ispričao nam je na korektnom engleskom razgovorljivi kladioničar Armando, uzimajući predah od grlatog ubeđivanja gledalaca na tribinama da tipuju, i da mu daju pare.

Onako uzgred, u poverenju, reče kako se šuška da je vlasnik Pasaj kokpita zapravo slavni filipinski bokser Emanuel Mani Pakjau (1970), nosilac sedam svetskih titula u različitim kategorijama. Kad velteraš boksuje, Filipini stoje u stavu mirno, okamene se i ne dišu, k'o himna da se intonira. Kladioničar Hoze je pak  tvrdio da je superstar Mani koji je i glumac i muzičar i politički aspirant,  zapravo vlasnik jedne još veće manilske arene. Legenda o Maniju nezaustavljivo kruži Filipinima, a gde ima boksa ima i borbi dinosaurusa ako prihvatimo teoriju po kojoj su ptice potomci Ti-reksa i bratije. Kad su opijeni trijumfima svoje ikone, Filipinci uzvikuju "Manija za predsednika!"

Dok stasava, pevca bar jednom nedeljno, u pauzama kućnih treninga, gazda dovodi u arenu na adaptaciju, da se privikne na buku i shvati šta mu je sudbina. Kad napuni "godinu za ring", izvode ga na pozornicu da učestvuje u predigrama i sparinguje pevcu koji se upravo sprema za okršaj. Pevac pripravnik nema sečivo, a  petlu-borcu je za levu nogu, pričvršćena britva duga oko pet, šest santimetara. Da bi se izbegao nesrećni slučaj prilikom zagrevanja, oštrica je preventivno  zaštićena plastičnom navlakom.

Uoči svake borbe, u ring ulaze vlasnici petlova, petlovi, sudija i "sparing partneri" sa svojim vlasnicima. Radi podizanja tenzije i izvlačenja para od zagrejane publike, vlasnici svoje "ubice", nateruju jedne na druge, držeći ih pritom čvrsto u rukama. Za to vreme, kladioničari gotovo histerično izvikuju: "Primamo opklade, izaberite svog favorite". Sevaju pare, buka se pojačava, ring miruje.  Ako duže ostaneš, možeš se ugušiti u adrenalinu! Tuđem, naravno.

Kad se zatvori kladionica, vlasnici se povlače svaki u svoj ćošak, počinje borba do istrebljenja ili do isteka desetog minuta. Pevci se merkaju, skaču jedan na drugog, bore, perje leti, kad polegaju, sudija proverava u kom su stanju, pa ako mrdaju, borba se nastavlja, ako nema treptaja, proglašava pobednika. Sudijska odluka je konačna, piše krupnim slovima na transparentu razvučenom jednim zidom arene koja miriše na ošurene kokoške. Dnevno se u arena sukobi  oko 200 petlova, i tako sedam dana u nedelji, 12 meseci. Borbe traju minut ili dva. Ako se protegnu na maksimalno dozovljenih deset minuta, meč se proglašava nerešenim.

Pale borce prodaju restoranima za "chicken adobo" ( popularna filipinska dinstana piletina), mada Armando tvrdi da neke od supranika pojede lično pobednikov gazda.

Ranjene šampione, pravo s ringa, gazde odnose na hirušku intervenciju u "hitnu ptičju službu" lociranu u areni. "Doktori za pevce" rade kao na traci jer povređeni sižu jedan za drugim. Preko kolena prebace mušemu ili uprte mesarsku kecelju, i sedeći, s pacijentom između raširenih nogu, precizno, koncem, ušivaju anestezirane pobednike. Injekcija antibiotika košta oko 250 pezosa odnosno oko pet ipo dolara ( oko 3.5 evra).  

Kad su borbe petlova, pre nekoliko godina, zabranjene u čitavoj Americi, uzgajivači su biznis preselili na Filipine i nastavili da podižu najprestižnije američke vrste. Prema nekim procenama, na Filipinima se na pevcima godišnje okrene oko milijardu američkih dolara - na  farmama za uzgoj, na hrani, lekovima, kladionicama. „Pedigrirani" pevac košta od stotinak do nekoliko hiljada dolara koliko i premije na derbijima.  

Muvajući se radoznalo iz scene tamo gde su krpili borce i gazde nežno milovale svoje mezimce olakšavajući im postoperativni tok, imali smo zanimljiv susret sa jednim mladim Filipincem. Krenuo je oštro prema nama iz pilećeg „bekstejdža" i nabrušeno pitao: 

 - Jeste li iz Amerike?

-  Ne, iz Srbije smo.

Odgovorio je opušteno „OK", šta god mu to „OK" značilo. Nije naterao pevce da kukuriču na nas i da nas jure po areni i nije hteo da se slika dok su se drugi ljudi nameštali da što bolje ispadnu i oni i njihove ptice.

Na sreću, borbe koje smo pratili uglavnom su bile sa nerešenim ishodom. I posle polučasovnog bivanja u areni i traganjem za sagovornicima, jedva sam čekala da se izađem iz mase i pobegnem u prijatnu manilsku noć. Sećam se da sam kasnije u restoranu naručila vegetarijanski obrok...