Pisaću joj pisma duga jer ja uredno e-mailovima komuniciram sa  prijateljima rasutim po svetu i oni isto tako uredno odgovaraju i raduju se nastupajućem letu i našim okupljanjima. Po nekom nepisanom pravilu, u julu i avgustu spajamo delove raseljenih pečalbarskih duša. Svako odnese deo nas sa sobom, i mi nečiji deo ušuškamo u sebi i u sedmom i osmom mesecu se to sastavi u celinu, pa ponovo raspline i tako u nedogled krpi i para. Kad se na tren prigrle  "ostali i otišli", "otišli i otišli", seta oboji Beograd, tvrdi moja drugarica Mirjana. Desi se da neko opravdano izostane, neki i nikada više ne dođu jer su se preselili na skriveno mesto iz kojeg se još niko nije  vratio. I lete godine. I razmenjuje se elektronska pošta i telefonira se, a sada je i to razgovaranje jeftinije zahvaljući Skajpu/Skype, a imamo i kamere da se gledamo dok ćaskamo. Pomaže tehnika, svaka joj čast, ali ništa bez sedenja oči u oči, u omiljenoj kafani, uz omiljeno piće, uz omiljenu hranu i mirise mesta i vremena i uz sve gestikulacije i sašaptavaja i smeh. Da, smeh mi najviše nedostaje. Grleni, kad hoće i suze da ti poteku i kad se zagrcneš od smeha što izazove još veći smeh do suza.

Prožme čoveka i neko specijalno uzbuđenje pred sastanak sa starim prijateljima posle duge nevoljne apstinencije od vis-a-vis kontakta.  Zapitaš se koliko smo se svi promenili. Fizički, pre svega, duša se nešto  sporije pohaba, ili umišljam. Neke ne vidiš dugo i kad se ugledate, gotovo da ne možete da se "fokusirate". Sve je nešto mutno i zbrkano. Kao neki stranac da te grli i ljubi. Šta bi, gde se dede ona osoba koju sam poznavala. Prođu tako neki pored mene i nisam sigurna da li se znamo. Nešto mi jesu bili u dometu, ali ne mogu da se setim da li smo išli zajedno u školu ili živeli u istom komšiluku ili nastupali u nekom društveno-poslovnom kontekstu. Iščile iz sećanja, mada ponekada ni mi drugima nismo  kristalno jasni.

Izvinite gospođice, jel' se mi poznajemo.

Ne gospodine, ja sam iz nekog drugog filma koji se nije prikazivao u vašem životu...

Dešava se. Pogreši čovek.

Naravno, kad M. ode, snaći ću se. Neću je zameniti drugim modelom, ali ću izvesnima pružiti šansu da mi se malčice podvuku pod kožu. I čekaću leto i nadati se da će M. naići ali i kolone onih koje mesecima  nisam videla, a mnogo su mi značili i znače, naravno. I posetiću neke koje nisam dugo obilazila. A za neke mi je nezgodno da ih više i zovem jer nešto nisu u formi, pa su uvek prisiljeni da me odbiju i to ih dovodi u neprijatnu situaciju. Da, teško je uglađenom čoveku da kaže: "Neću". Zgodnije mu je da se izvlači na prehladu ili klecava kolena.

I volim što znam koga gde mogu naći. Neki sede u Lovcu, drugi kod Toše, neki u Šumi, neki u Pireu, u Skalaru, u kafanama u Beton hali...A neki ne prave pitanje. Prisednu gde god. Svaka čaša i posluženje im dobro stoje. Bilo gde. I u Beogradu i u Beču i u Parizu i u Singapuru i u Šangaju. Najvažniji je povod, a može i bez povoda, onako za dušu...