Student je bio sinonim za slobodu, vežbalište za razobručenu mladež, u Studentu se kalio intelektualni čelik, Student je bio veći od života, nepokolebljivi kritičar društva i njegovih nastranosti odnosno anomalija kako se to nekada govorilo...

Sve što je valjalo, značilo i što je žarilo i palilo i što i danas traje po beogradskim i srpskim redakcijama, po lekarskim ordinacijama, projektnim biroima, bibliotekama, fakultetima kod nas i u svetu (specijalno na prostoru koji se nekada zvao Jugoslavija), ili sedi u Parlamentu ili u rukovodstvu stranaka, što u poziciji što u opoziciji (ako je uopšte ima), prošlo je kroz Student. Neki su protrčali, a drugi noćima i danima bivali u redakciji u Balkanskoj 4, na četvrtom spratu . Nije bilo zvonceta, vrata su uvek bila otvorena. Ako drugačije misleći nisu bili u Studentu, bili su u omladinskoj štampi, NON-u pre svega (skraćenica od Nedeljne omladinske novine). Ali, pošto je ovo saga o Studentu, sledbenici NON-a nek' nađu drugog blogadžiju. Meni se može o Studentu.

Student je bio način života, sublimirani duh jednog vremena, bezglavi trkač na prvu loptu, vrisak na barikadama za odbranu autonomije Univeziteta,  neustrašivi borac za reforme, antiprotivan svemu što poredak nameće. Ako vlast kaže belo, mi smo govorili u tom belom ima zen crnog, al' nije ima ko da sluša pišače uz vetar. Oni su čitali između redova, prepoznavali pretnju u svakom zarezu, videli đavole u svakom aforizmu, pesmi, tekstu i plašili se dolazećih promena i onda bi zabranjivali i smenjivali i dolazili bi drugi "još gori" i revolucionarniji, vukovi u jagnječoj koži i bilo je neke svete uzvišenosti u toj igri mačke i miša kad se išlo do kraja, bez ostatka se branilo pravo na različitost i pravo na mišljenje. I Student je objavljivao što drugi nisu smeli ni hteli  i čekala se sreda da izađe, a mogao se nabaviti i utorkom uveče, za svaki slučaj, da ga sutradan ne zabrane. Distribuirali su ga kolporteri  i Dragan Blagojević, legendarni prodavac studentske i omladinske štampe sa Terazija.  Danas nema Studenta ali ima bunta i ima Interneta ali sve mi se čini da se pisana reč još dalje čuje i da je vrhunac satisfakcije kad nešto ostane odštampano, ukoričeno u Narodnoj i Univerzitetskoj biblioteci da svedoči o postojanju jedne novine i mnogih ljudi...

A vatreno sećenje na Student vratile su mi oktobarske demonstracije odnosno protest dela budućih filologa i filozofa Beogradskog univerziteta (BU), nezadovojnih odnosom društva prema njima. Izašli su na ulice, zatvarali se na fakultete, izvikivali parole, branili autonomiju Univerziteta.  "Pozivam državu da reši problem kako zna i ume. Dogovorom, milom ili silom, to nije moj posao", rekao je rektor Univerziteta u Beogradu na jednoj od nedavnih konferenciji za novinare, dodajući da je njegov posao da drži nastavu. Naglasio je da su fakulteti državno vlasništvo i da država treba da uvede red u svojim prostorijama.

Znači, sve je jasno, nema mistifikacije. Univerzitet je državno preduzeće, proces proizvodnje u fabrici za intelektualce je ugrožen rektor/direktor zove vlasnike firme (državu) da intervenište svim raspoloživim sredstvima, pa ko preživi pričaće.

Otvoren je lov na akademce, preti im se silom. Ako ne budu krotki i slepo poslušni, leteće im glave, dobiće sto batina po turu ili suzavac u oči, pa nek' biraju. Nema sa vlašću trte-mrte. Kad vlast kaže skoči, moraju da skoče, kad podviknu lezi, diž' se, moraju da postupe po naređenju. Ispada da država na fakultetima štancuje poslušnike, pa kome se ne sviđa, neka hvata drum i neka joj se miče sa očiju. Eh, da je Student živ, ne bi se rektor dobro proveo, a ni država. Rektor bi dao ostavku ili bi bio smenjen, a država (za)štitila svoju buduću elitu, pupoljak svog bitka. Na stubu srama visila bi imena članova BU inkvizicije, profesora koji su tukli studente u oktobarskim gibanjima 2011.

Znao je Student, neopozivim argumentima, naravno, da se cunamijevskom snagom ustremi na  neodgovorne pojedince i kolektive i cilja visoko i pogađa u metu da sve prašti od Triglava do Đevđelije. Sticajem okolnosti, znam da su gospoda na vlasti nekada bili nestašni studenti i da su se zbog njih sastajali najviši organi države zvane Jugoslavija odnosno Centrali komiteti Saveza komunista  i da politički Beograd zbog njih nije spavao noćima. I odležali su u pritvorima i daleko su dogurali. Šteta što taj jogunasti period u njihovim životima nije specijalno istaknut da se i drugi uče na njihovim primerima i teraju do kraja u svojim zahtevima. Najlakše je napujdati pse da laju na studente koje nema ko da štiti osim njihovih roditelja, tetaka, teča, stričeva!

Ali, šta očekivati od onih koji nemaju respekt ni za koga, a naročito ne prema svetloj prošlosti.

Idem ulicom i posrćem pred nakaradnom ljudskom imunošću za moral.  Imao čovek  dva sina i oba poginula da mi živimo u slobodi. Čovek se zvao dr Ivan Ribar, a sinovi Ivo Lola i Jurica. Narod nazvao ulice po njima, onda došle neke komisije i preimenovale ulice i trgove i mesne zajednice i škole i sad krunu forsiraju, a gde je kruna bila kad se ginulo? U egzilu. Njihove ispostave u zemlji sklapale su paktove sa gubitnicima (tzv. Sile osovine na čelu sa nemačkim Rajhom) da bi se navodno, tim udruživanjem sa đavolom (nacisti) rešili jos većih đavola (partizani,komunisti). Procena im je bila pogrešna, izjavolovio im se račun i dan danas nas maltretiraju pričom da su bili u pravu, da je Hitler dobar izbor. E pa nije.

Naravno, svaka priča ima poentu, pa i ova. Narodni heroj Ivo Lola Ribar (1916-1943) osnivač je Studenta.

SF-SN