Kad već apostrofiram H2O želim da pomenem kako ovih dana Internetom kruži informacija o tome kako nam se priprema privatizacija vode i vodenih resursa. Jedan od oblika koji ce biti promovisani, biće koncesija (izdavanje) izvora na više godina.

Suština apela otrežnjenja je alarmantna poruka da će nam neke multinacionalne kompanije mafijaški okrutno isušiti izvore, pa ćemo sisati prste i na posterima u neverici, obnevideli od žeđi,  piljiti u ono rajsko doba kad su Srbijom tekle reke i kad  smo imali jezera. More nemamo, pa u tom smislu i nema neke sekiracije. Bile jednom neke vode a sa njima su nestale i zlatne ribice i nema više nikoga da nam ispunjava želje! Dakle, poenta je da vodu ni po koju cenu ne damo, ko je protiv besprizornih kradljivaca vode, može da potpiše peticiju "tu i tu". Ako je istina da nam rade o vodi, treba potpisati peticiju, a državnim trafikantima i hohštaplerima reći istorijsko NE i udaviti im profiterske ambicije u čaši vode. Dakle, prodaju li se te vode ili ne prodaju, ko ih prodaje i muti vodu, to me zanima jer sam vodopija i rođena sam u vodenom znaku i ne bih mogla bez vode.

I opet, kad smo u kontekstu vode, setim se "mosta sa kosim zetegama" koji se  u Beogradu gradi preko Save odnosno Ade Ciganlije. Imaće najspektakularnije sajle na svetu i već je o beogradskoj "lepezi" snimljen dokumentarac i  emitovan je na televiziji u udarnim terminima i dao mi je šlagvort za jednu ideju. Koliko se sećam film se mnogima dopao zbog autentičnog svedočanstva o nastanku grdosije sa stubom/pilonom kako se to moderno kaže, od 200 metara i spektakularnim scenama njegovog nastajanja. Pogled odozgo sa moćnog stuba  je veličanstveni i dođe mi da postanem alpinista i da se uzverem na vrh, pa makar duvalo i 300 kilometara  na sat.  Ali, u dokumentarcu o beogradskom mostu,  nastalom u produkciji Kanala Diskaveri, falsifikovana je istina, autori su prepravljali kartu Srbije. Po Diskaveriju, Kosovo nije integralni deo Srbije.

I tu dolazimo na jeste. Ako je most vrhunac modernih svetskih građevinskih dostignuća i ako je u Beogradu, mora se zvati Kosovo! Kosovski most, šta fali. Srce Srbije u Beogradu! Tako će ga i svet prepoznavati, kao lendmark tj. simbol grada i Republike, regiona! Kako ćeš od Blokova do Banovog Brda? Preko Kosova, tako je najbliže i najbrže. Kosovo će biti u konstantno u opticaju i na svim ustima!

A Kosovo se ponovo probudilo. Ustvari, Kosovo nije spavalo, Srbija je hrkala, pa se nekako iznenada probudila i počela da oseća Kosovo kao srce u nedrima. I neka se napeta živahnost oseća u vazduhu i ponovo priča o politici  i govori o enigma Kosovo. U 21. veku ljudi žive u getu i to u Evropi i nemaju šta da jedu jer im hrana od majke ne stiže ili kasni, a majka šalje pakete al' su im dušmani podigli granice i ne puštaju da struje roba i ljudi iako se svi kunu u ljudska prava i Hagom prete svima koji ih krše. Koji cinizam na kub, ma ne mogu više ni da pišem o glupostima na najvišem jevropsko-američkom nivou. Hm, kad sam ja na svoje uši čula šta obični ljudi pričaju o aktuelnoj situaciji na Kosovu, i kako su veoma mladi ljudi rekli: Respekt, braćo s Kosova , da li vam to Beograd radi o glavi, je l' treba na ulice da izađemo da prospemo svoje nezadovoljstvo, i Beograd se nekako presabrao i stvarno riknu do Njujorka da ga čuju tamošnje Ujedinjene nacije! I treba! Mada, ni dalje mi nije jasno što su poštenim vozačima teških motora tu nedavno vlasti zabranile okupljanje u Beogradu, a povodom aktuelnih dešavnaja na severu Kosova i Metohije. Valjda su se plašili da će im narod prići i  da će svi masovno krenuti kod rodbine na Kosovo, na letovanje. I usput se raspitaju dokle su stigle istrage o jednoj od najvećih kriminalno-političkih afera u savremenoj evropskoj istoriji vezanoj za Balkan: o trgovini organima otetih Srba, Roma i Albanaca na severu Albanije, a nakon NATO bombardovanja 1999. godine.  A kad su već na Kosovu i Metohiji, radi bi bili da saznaju da li su srpske svetinje na Kosovu srpske ili nečije tuđe...možda od nekih iz Tunguzije i to donje.

Mislim da nam medijski atributi 21. veka idu na ruku. Internet kao da je dizajniran po našoj meri, kao da je izmišljeno da nama posluži.

Jako je simpatičan. Ako je simpatično, onda se znači sastoji od "simpatola", govorila bi gospođa Dragica i smejale smo se njenoj duhovitosti i umešnosti rečima i svaki put kad mi je nešto simpatično, setim se nje.   

A to srpsko Internet osvešćenje novijeg datuma kao da se naprasno desilo posle koncerta provokativne Engleskinje Ejmi Vajnhaus koja je ušetala u legendu i neopozivo upisala Srbiju u muzičku istoriju planete.  One divne junske večeri podno Kalemegdana održala je, na žalost, svoj poslednji koncert. Opraštala se labuđom pesmom od sveta al' mi to nismo mogli znati, samo slutiti u dubini duše ali svaku destruktivnu primisao odbaciti kao paranoičnu.Osećala sam se bila pomalo ekskluzivno jer sam prisustvovala događaju o kojem je svet brujao jer je Ejmi  promenila istoriju koncerata zauvek. A dokaz? U julu, dok je Ejmi sa svojom visoko uzdignutom punđom i dalje živahno vitlala Londonom, išla sam na jednu potencijalno vrhunsku beogradsku latino svirku al' nije bila ni blizu Ejminoj predstavi. Kriteriji su mi se izoštrili, a posle Ejmi, ne znam ko će moći da nam ispuni scenu neočekivanim obrtima. Srbija je uz tebe, idi pa se leči lutko, tako sam govorila onda u junu i iskreno se potresla kad sam čula da mlada dama sa dubokim kontraaltom više nije među nama, da sada izvodi svoje deonice u nebeskom horu sa Prislijem,  Sinatrom, kobnom Generacijom 27 (ugasila se sa 27. godina isto kao Hendriks, Dženis Džoplin...)

Aferu sa Srbima i Ejmi je odmah nakon koncerta, isprovocirala američka komičarka Čelsi Hendler  koje je dobar deo svoje veoma gledane emisije "Chelsea Lately"  na kanalu "E!" posvetila koncertu Ejmi Vajnhaus u Beogradu. Oplela je po Srbima i između ostalog izrazila čuđenje što Srbi imaju Fejsbuk i što im je uopšte dozvoljeno da posećuju koncerte, a u naruživanu su joj se pridružili i gosti -komičari Greg Props (Greg Proops) i Kris Franjola  (Chris Franjola).

"... To (Srbija, prim. a) je zemlja gde se dogodilo etničko čišćenje i genocid, a oni smatraju da je njen koncert gori od toga", ironično je dobacio  Greg Props. Props se u međuvremenu presaldumio, navodno shvatio da je preterao i krenuo da se izvinjava. "Dragi Srbi, molim vas da prihvatite moje izvinjenje. Zaista mi je žao", napisao je Props na svom tviter profilu.

Posle emisije  Čelsi Hendler, pokrenuta je internet peticija kojom se od nje traži izvinjenje, a voditeljkin Fejsbuk profil preplavljen je besnim rekacijama.

Bezpogovorno smatram da se ne treba oglušiti ni o jednu uvredu, ni o jednu lošu reč, pogotovu ako je  izrečena na međunarodnoj sceni. Treba dostojanstveno stati u odbranu svog integriteta, suveriniteta i nezavisnosti. Uostalom, to svi rade. Treba se i na druge ugledati. Niko ne da na se(be) sve od Aljaske do Australije...

Sećam se da se jednom davno jugoslovenska diplomatija na najvišem nivou umešala u snimanje  igranog film o atentanu  na američkog predsednika J.F. Kenedija koji je, prema zvaničnoj verziji, izvršio  terorista Li Osvald. U jednoj (filmskoj) sceni, Osvald je u ruci držao neku ćiriličnu dnevnu novinu. Kadar je zapravo bilo rekonstrukcija jedne originalne fotografije iz doba kad je ubica iz Dalasa, po zadatku, nešto koketirao sa Kubom i Rusima. Ispostavilo se da je za potrebe filma pozirao sa beogradskom Politikom, a ne moskovskom Pravdom. Šta su znali Amerikanci, Politika ili Pravda, ista stvar, ćirilica je ćirilica. Ali, oštrom diplomatskom notom upućenom sa jugoslovenskog vrha, greška je ispravljena, filmskom Osvaldu u ruke instalirana Pravda.

Da, treba reagovati. Na svaku neistinu, poluistinu, svaku ružnu reč. Sto puta ponovljena laž postaje istina. Nama je, čini mi se, svojstveno da ne marimo za nečije "notorne gluposti", "jer ceo svet zna da to što tvrde nije istina". Ma, bre ko zna da nešto nije istina?! Ljudi ne znaju ni da postojimo. Srbija?! Šta reče, upita te neupućeni...Slovakija? Sirija? 

E, pa neće više moći, treba se pobuniti. Kulturno, sa stilom, duhovito, snažno, precizno kao što to uporno čini Novak The Great Serbian Ambassador Đoković, prvi teniser sveta . Pošto jesam kul (cool), al' nisam „kulovka" (po starinskom slengu ološ, đubre i tome slične negativne konotacije o nečijem bitku), moram da progovorim jer nije srpski držati jezik za zubima ili što bi rekao Dragan Bujošević, glodur Politike,  „Nije srpski ćutati". Ko ćuti, obično mu se o glavu olupa, a glava nije lopta da je šutira ko stigne.