Mega-giga zemljotres koji je pogodio Japan 11. marta, praćen razornim cunamijem, izazvao je nuklearnu katastrofu u Zemlji izlazećeg sunaca. Oštećena je nuklearka Fukušima daiči. Tragediju su sa tugom u srcu i naglašenim interesovanjem  pratili i građani Japana i čitav svet. Neposredno nadležni za „procenu situacije" , u ostrvskoj carevini, u jednom trenutku, saopštili su da je nivo radioaktivnosti u nuklearki Fukušima 10 miliona puta veći od normalnog, a nekoliko sati kasnije javili kako su pogrešili u merenju i da se nivo radijacije podigao za „samo" sto hiljada puta iznad normale! Najpre sam se zaprepastila kad sam čula prvu cifru, a onda još više prenerazila kad su objavili demanti. Čekaj, stani, ko je ovde lud? Gde se to dešava, kod nas ili u Japanu? Opet neko  igra žmurke i zataškava istinu?

Sećam se, kad je 1986. godine  došlo do havarije u nuklearnoj elektrani Černobilj, radila sam u jednim prestižnim dnevnim novinama i nikako nismo mogli da dođemo do elementarne informacije o apokalipsi u Ukrajini.  Trust mozgova profesionalno involviran u tematiku,  nalazio se u beogradskom Institutu za nuklearne nauke Vinča. Školski drug i prijatelj mog ujaka bio je  direktor firme, pa sam preko privatnih veza pokušala nešto da iščačkam, ali mrka kapa. U nedostatku adekvatnog inputa o razmerama strahote, naučnici su vrteli opšta mesta o mogućim posledicama nuklearnog incidenta. Veze u Černobilju su im/nam bile tanke ili nikakve i ustvari niko nije imao pojma šta nam se svima dogodilo. Na stranu to što je bio praznik i što su mnogi otišli na zasluženi prvomajski odmor. I kod nas i u tadašnjem Sovjetskom Savezu i u Evropi... I kao u svakom lošem životnom scenariju, uvek se desi ono što ne treba. U zlo doba, počela je da pada kiša i širi nuklearni horor...

 Kao za inat, po onoj teškoj majskoj kiši odnela neko đubre da prospem i zajedno sa kućnim otpacima izbacila i specijalni poklopac od seta sudopere i mašine za sudove i kad sam to shvatila, vratila sam se u dvorište i unela (se) u kontejner tražeći dragoceni deo ekskluzivne bele tehnike koja je, ionako, godinama potom, završila na nekoj deponiji. Glumila sam kontejnersku avangardu. Njen nukleus. Moja je familija za Praznik rada otišla kod prijatelja na selo i deca su se valjala po mokroj travi i uz kikotavi smeh kotrljala niz neku padinu i došli su kući mokri od černobilske kiše, za čiji se opasni tovar onda nije znalo. Moja rođaka bila je na skijanju u Austriji kad je nuklearni oblak zapeo za Alpe. Sablasno su izgledale i pijace po Beogradu i širom zemlje tog maja 1986. godine. Salatu nije imao ko da jede, a ni jagode. Tone zeleniša su istrunule zbog straha od kontaminacije. Koliko se sećam, niko tada nije demonstrirao i tražio reparaciju štete ni od naše, ni od ruske države.

Ali, poslovično pribrani Japanci u post-fukošima računanju vremena, organizovali su antinuklearne demonstracije i poneli ozračene glavice kupusa pred sedište Tokijske elektroenergetske kompanije da pitaju kome da ih prodaju tako nuklearno modifikovane. I sad i ubuduće. Vlasti su poručile da ne odustaju od nuklearki, a za kupus i ostalu štetu će se reskusurati.

Ozračena hrana provocira strah. Iracionalan ili stvaran, isto mu se hvata,  na čoveku je da reži na vlastitu paranoju i da joj ne da mu priđe bliže. Strah na bezbednoj distanci je možda rešenje. Tek da ti diše za vrat, al' da te ne maltretira. Da budem iskrena, kad smo jednom davno išli da obiđemo Hirošimu, pitala sam da li je hrana koju ću konzumirati biti kontaminirana i presabirala sam se u sebi: vek poluraspada radionuklidnog joda 131 je osam dana, cezijuma 30 godina, stroncijuma više od sto godina, plutonijuma...ali prestala sam da brojim šta se sve raspalo posle tog avgusta 1945. godine kad je prva atomska bomba bačena na Hirošimu. Namirila sam sušijem i sašimijem od šetnje istrošeno telo, a strah katapultirala  na Mars.

Mada, priča se da je od marta naovamo u Singapuru opao promet u restoranima sa japanskom recepturom. Ali, da bi održali biznis, neke su gazde pribegle novoj taktici. Videh nedavno ispred Standing Sushi Bara tablu na kojoj piše: „Suspendovali smo upotrebu ribe i hrane iz Japana. Sveže sastojke nabavljamo iz Australije, Norveške, Amerike, Indonezije. Bezbednost namirnica je naš vrhunski prioritet."  Bar je bio dupke pun.       

U Ukrajini je bilo i naših ljudi kad je prosuo Černobilj. I poslali su JAT-ov avion da ih vrati kući. I sećam se da mi je jedna poznanica pričala kako je ona bila na tom prvom letu za Kijev kao stjuardesa, kad su evakuisali naše studente medicine, i da joj nije bilo svejedno. Da nikome nije bilo svejedno. Išli su mečki na rupu, a mečka je bila nevidljiva i strašna, a posledice nesagledive. 

Mnogo godina kasnije, otkrilo se da se incident u Černobilju zapravo zbio 26. aprila. Vladalo je uverenje da se reaktor pregrejao i istopio u maju. I onda su nas lagali, na globalnom nivou, da se ne bi potresli i uznemirili. Koje budaletine! Za šta nas oni drže, za stoku, valjda.

Ipak, ima nade za ovaj svet. „Dužnost vlade je da narodu kaže istinu.  Mora se priznati da se vlade  ne ponašaju uvek na ispravan način",  izjavio je nedavno Dmitrij Medvedev, predsednik Rusije, na ceremoniji povodom obležavaja četvrt veka od katrastofe u Černobilju apostrofirajući  metiljavu rekaciju Sovjetskog Saveza na događaj. (Hm, pisaću jednom o tim aposteori izvinjavanjima, ima neke veličine u izjavi kajanja, pa makar stiga sa stotinama godina zakašnjenja...)

Posle Černobilja je nastupilo bombardovanje Jugoslavije i NATO nas je te 1999. godine doradio osiromašenim uranijumom. U početku mi je zvučalo prihvatljivo duhovito kad god bi neko rekao kako mi bombardovani „svetlimo u mraku", a sad mi opaska ide na živce. Puna groblja tih osvetljenih, #$%&/ im materina, onima koji su nas gađali.

Opet je maj i opet pričamo o radijaciji. I bombarduju. Bombarduju Libiju sa osiromašenim uranijumom, i negiraju da ih ubijaju mučki, na duge staze. I meni je žao naroda u Libiji, i pitam se zašto neko mora nekoga da bombarduje kad se svi problemi mogu rešavati mirnim putem. Uvek postoje izlazi i alternative. I za nuklearnu energiju i za ućutkavanje moćnog nuklearnog lobija kojem je Fukošima, bar na kratke staze, pomrsila konce. Svakako postoje alternativni izvori energije. Jeste da nuklearke, ako se dobro sećam, podmiruju   14 ili 16 odsto svetske potrebe za električnom energijom ( u Francuskoj čak 80 odsto, pročitah nedavno), mora da postoji i neko drugo gorivo. Da, nafta je krucijalni energent, otuda ratovi za naftu, otuda ubijanje Iraka, Libije...Ali, vratimo se fami o nuklearkama. Ko što se založi peć na drva ili ugalj, tako se uranom, na primer, naloži i furuna zvana reaktor . Ali, drvo dogori, pa ga nema, a nuklearna fuzija/fizija u reaktoru ne prestaje. To je razlika koja tera svet u paniku. Kad jednom kresneš nuklearku, samo betonskim sarkofagom možeš da je zatrpavaš kad joj glava poludi, pa prsne! A dešava se, na žalost. Sarkofag u Černobilju preti da se uruši. Treba ga zameniti novim. Na nedavnoj donatorskoj konferenciji, Ukrajina nije uspela da namakne dovoljno para za njegovu temeljnu zamenu. Živimo u blizini aktivnog monstruma koji može ponovo da proradi, daleko bilo!

Što se mene tiče, nuklearke, ne hvala, nek' se teraju u nepovrat. Zreli smo za alternativu. Sigurno sam da mora kriju tajnu, a kosmos svakako, ko umije, može ga upregnuti da nas za džabe služi i opslužuje. Tesla se istakao na temu ekploatacije kosmosa, al' slaba vajda kad nema ko da ga tumači i sluša!