Šri Lanka nije domovina čaja. Na raskošno ostrvo u Indijskom okeanu je uvezen, al' se odlično primio. Prve sadnice je na Cejlon krajem 19. veka iz Indije doneo Džems Tejlor (James Taylor), Britanac i učinio zemlju poznatom po skupocenim listićima. Nisam ranije čula za gospodina Tejlora, ali ga svaki vodič u toku dana bar deset puta pomene kao da mu podiže verbalni spomenik. Pomenu i Tomasa Liptona, Škota, Tejlorovog poslovnog partnera, a njega poznajem, ne lično, naravno, odavno se upokojio, nego kao „brend" koji je i dalje u opticaju.

Čaj je u Indiju stigao iz Kine, a prema legendi, otkrio ga je jedan tamošnji car. Pošto se nešto nije osećao dobro, caru su preporučili toplu vodu. Dunuo je vetar, otresao lišće sa nekog drveta, list je pao u posluženu vodu...Caru se ukus oplemenjene tekućine svideo i, sve ostalo je istorija. Rođen je čaj kojeg Kinezi zovu ča.

Sa uzgojem čaja je kao sa vinom. Kvalitet mu zavisi od geografskog porekla, vrste, načina obrade... Najbolji je iz Kendija, Nuvara Elije i Matalea, što će reći, svi su prvoklasni jer se uzgajaju u Centralnoj provinciji (nekoj šrilankanskoj Šumadiji), na proplancima i na planinama, pa čak iznad dve hiljade metara nadmorske visine. 

Grad Kendi treba zamisliti kao svetilište čaja. Kendi je kao Vrnjačka Banja i Opatija zajedno, ali u brdovitoj Bosni negde pored jezera. Da sam od nekuda čula antologijski refren: „Ne klepeći nanulama kad silaziš sa čardaka..." ne bih se iznenadila. Ozbiljno. U  Kendi možeš da se zaljubiš momentalno. Izgleda nestvarno u svojoj tropskoj lepoti. Ne  znam kako je u njemu kad duže živiš, ali na prvi pogled oduzima dah. Nije ni čudo što je  vekovima bio prestonica zemlje. Znam da se mnogim Zapadnjacima svideo, a neki su mu posvetili i knjige!

Ne razmišljajući, u Šri Lanki sam u početku naručivala kapućino, jer volim kad mi je prijatno da pijuckam kafu s gustom penom. Ali, posle pomislim, što bih konzumirala kafu kad sam u carstvu čaja. I prešla sam na čaj.

Jeste li za čaj, gospođo?

Jel' cejlonski?

Naravno, šta bi drugo bio nego šrilankanski, najbolji.

Engleskinja Kerol reče kako od kad zna za sebe pije čaj i degustirala  je mnoge vrste, ali da je u Kendiju i na plantažama Nuvara Elije pila „ti" (tea) koji nosi isti naziv kako onaj koji poznaje, ali je ukus drugačiji. Pa kako ne bi bio, rekoše joj, danas je ubran, a već sutra serviran. To je razlika. Drastična. I Kerol i njena šarmantna kćerka Lorejn, učile su me etikeciji pijenja čaja. Odnosno, kako se tretira šoljica. Nikako sa dve ruke ili olako u stilu baš me briga. Ne. Mora biti posvećeno, uzvišeno. Mali prst ruke u kojoj se drži porculanska šolja se arogantno izdvoji iz gomile šćućurene braće- domalog, srednjeg, kažiprsta i palca, ali mora biti blago savijen k'o mini kifla i tako se pije čaj. Gutljaj po gutljaj. Ali rekoše, nemoj to nigde da radiš do ovde, niko više tako ne drži šoljicu, osim možda stare gospođe po Engleskoj, mentalno hibernirane u  prošlom veku.  

Beračice čaja, sitne nasmejane ženice, bose po pravilu, od rane zore ordiniraju po svojim reonima. Kad ih gledaš anfas, pomisliš da imaju traku u kosi, kad ono međutim, nije traka nego kajš ogromne torbe koja im visi niz leđa, a u koju ubacuju ubrane listiće. Torba je laka, stavila mi je jedna beračica na glavu i dala sam joj sto rupija (oko jedan američki dolar) za sliku i osmeh Mona Lize Nuvara Elije. I onda se razvila diskusija da li treba plaćati slikanje ili ne treba. Po jednoj školi mišljenja, ne treba plačati nikome ništa, jer se bakšišima stimuliše prošnja. Po drugima, treba plaćati na svakom koraku svima izdašno jer su ljudi siromašni i sve što isprose dodatni je prihod. Nisam pametna. Ako platiš jednome, moraš svima, kao sa decom da imaš posla, ne smeš ih razdvajati. Volela bih da sam moćna i da svima mogu da udovoljim i da ih nahranim i napojim ali takve moći posedovao je neko drugi, k'o što znamo.

Dakle, tamnopute beračice sa hodom srne,  razmile se po plantažama i beru tzv. piko (pecoe), svetlozeleni izdanak na grmu čaja koji mora imati dva lista i pupoljak. To je idealna mera - dva lista i pupoljak. I tako 365 dana u godini, uglavnom pre podne, po kiši i sumaglici, po suncu... Biraju ih sigurno i po visini i telesnoj konstituciji  jer onako sitne i vižljaste mogu da se uzveru do svake čuke sa čajem i vise iznad ponora i vodopada koji samo hrle niz planine u neku reku da se uliju i otarase tolike vode koju uporno nose. I mogu bez po muke da se provlače kroz oštro granje čaja, počupaju mu izdanke i odskakuću dalje. Čaj ne mazi beračice, ume da se zaplete u suknju,  a žbun visok do kolena ili maksimalno do struka, može da ogrebe ubrzanu ženicu koja juri neku dnevnu normu. Ali, upozoravaju, kad krenete u žbunje čaja, čuvaje se pijavica. Velikih crnih crva vampira koji tek kad se napiju krvi mogu da otpadnu. Fuj! 

A gde su majmuni iz naslova? Pojave se tu i tamo na plantažama, ali ih psi poteraju. Nema za majmune hrane u čaju, a ni ljudi im ne udeljuju. Moraju da se drže prašume i gradova da bi se najeli. Ako se prevariš i pružiš im zalogaj, neće te ostavljati na miru. Pratiće te kao protuve i vrebati. Agresivni su i večito gladni. Pitomi su jedino u crtanim filmovima i u cirkusima, možda.

Da se razumemo, neću da lažem. Šri Lanka, lepotica Indijskog okeana,  jeste bila prva na top listi Njojork Tajmsa kao najatraktivnija destinacija u 2010. godini,  ali to ne znači da njima teku mleko, šećer i čaj. Oporavljaju se od dve ipo decenijskog građanskog rata završenog 2009. godine. Tamilske tigrove koji su se borili za otcepljenje severno-istočnog dela ostrva u kojem su Tamilci većina, i dalje nazivaju teroristima i za svaki slučaj, na mnogim saobraćajnicama se nalaze kontrolni punktovi koje drže vojska i milicija. Putevi su im do te mere loši da sam poželela srpske drumove, a Ibarska magistrala je mi je izgledala kao kosmodrom, u svojoj solidnosti i raskoši! Jednom smo prilikom, četiri kilometara od glavnog druma do hotela na vrhu planine, putovali pola sata! Kombijem. Autobusom se nije moglo zbog preuskog puta. Ali, vredelo je, planinske plantaže čaja još su raskošnije od nizijskih. Nestvarne u svojoj  prkosnoj plemenitosti.  Jel' pada ove sneg nekada, pitala sam pomalo cvokočući od zime, lahko obučena stojeći na sedam stepeni Celzijusa, na vrh planina, na visini od dve hiljade metara iznad mora. Ne, nema snega, ali grejanje u hotelu radi, topao čaj vas čeka.

Ovih dana pijuckam čajeve donete sa Celona i pomislim da možda znam beračicu  i da sam se možda provlačila kroz rosu grmlja baš na plantaži sa koje dolazi. Prvi gutljaj toplog napitka oživi mi miris i ukus nekog davnog sna kroz koji sam jednom protrčala...