Negde se revolucionarna vatra ugasila, na drugim mestima se razbuktava, plamen se opasno širi, a Fejsbuk ga raspiruje. Fejsbuk mu dođe kao drvo za potpalu. A čovek ne mora da seče šume i da ga cepa na panju, nego se uloguje na Internet i odluči o svojoj sudbini.  

Nisam na Fejsbuku, ne zato što ne verujem u revoluciju, nego mi je ta društvena mreža isuviše otvorena za ultra intimno eksponiranje. Ali, k'o stvorena je za zakazivanje i vođenja revolucija i sličnih subverzivnih delatnosti. Hm, šta bi danas mogli da radimo? Možda srušimo vladu? Ili smenimo nekog ministra?  Ili odbranimo neki platan u Bulevaru revolucije?

Kako smo se mi okupljali za vreme protesta? Spontano, u zakazano vreme, javljali smo jedni drugima telefonom "gde i kada", pratili radio, opozicionu štampu...Fejsbuk i Tviter bi možda ubrzali promene. Ko zna, ostaje samo spekulacija. Nešto se desi u dan svoje nužnosti, što bi pesnik rekao. Revolt se desi iznutra, u srcu, a sve ostalo su pomoćna sredstva za postizanje cilja.   

Dok svi beže iz Libije, jedan moj drug ušao je u Džamahiriju da radi, slika dešavanja i informiše javnost o revoluciji koja teče i vremenu koje ističe. Pukovniku nema ko da piše...Izgleda, loše mu se piše, a meni se sve više čini kako se sever Crnog kontinenta zapalio da bi pukovnik bio zbačen. Moj je drug bio i u Egiptu da slika sumrak jednog savremenog faraona. A kad mi je, posle nekoliko dana otpisao da čeka prijatelje na večeri, znala sam da je Mubarak gotov. Ne znam šta će mi javiti za Gadafija.

Masovno se ovih dana ustalo protiv cenzure, a za slobodu izražavanja i slobodu komunikacije! Tako je, živeli govornici! A šta ćemo sa Asanžom, osnivačem Vikiliksa koji je pustio u mrežu više od 250 hiljada tajnih američkih depeša i učinio transparentnim mnoge časne i nečasne operacije, ljude i akcije? Završiće u zatvoru, sva je prilika. Mnogo je pričao, a to ipak nije dozvoljeno. I komunikacija je strogo kontrolisana. Zna se ko može, a ko ne može da "propeva" za javnost!

Čitam ovih dana kako su neki revolucijom poneseni roditelji u arapskom svetu svoju novorođenu decu nazvali Fejsbuk, kao što su se posle Drugog svetskog rata neke jugoslovenske devojčice dobijale ime Mašinka, na primer. Znala sam jednu teta Mašu i znam jednu Komsomolku kojoj su tepali Komsa i bila je profesorka u jednoj beogradskoj školi. I kad sam je intervjuisala, pitala sam je za puno ime, a ona je rekla: Radije bih bila Komsa za novina, ako može, a zovem se Komsomolka! U vreme Sovjetskog Saveza postojao je Komunistički savez mladih ili skraćeno Komsomol (Комунисти́ческий сою́з молодёжи), a neko je u ex-YU pronašao lepotu u imenu i žigosao dete.  

Gde se seli Revolucija? Umeli li Revolucija da pliva? Ume li da leti? Da li je to ekonomska revolucija ili pobuna protiv socijalne nepravde, protiv rasizma i neo -fašizma, verske zatucanosti, dogmatizma, eksploatacije? Hoće li sloboda umeti da peva ko što su sužnji pevali o njoj, pitanje svih vremena postavio je genijalni pesnik Branko Miljković. Na patronima za suzavac kojima je pucano na antivladine demonstrante u Egiptu pisalo je Made in USA, kažu. Tehnologija i oprema za filtriranje i blokiranje društvenih mreža, korišćena u Egiptu i širom mediteranskog regiona i „inficiranog" Bliskog Istoka nabavljena je, kažu, u Evropi i Americi. Para se vrti, roba mora da se prodaje, i lek i otrov i protiv otvor, pa kad šta zatreba. Cena nafte raste, dolar pada, samo da se ne zarati. Mnogi su interesi ugroženi. Aktivirane su razne vrste sankcija. NATO se zaparložio. Jedan mali prljavi rat baš bi im legao. U ime demokratije, kako drugačije. U ratu se novac (p)okreće, mir pravi gubitke.

Mada, mislim da nije problem u Revoluciji nego o danu posle. Revolucija jede svoju decu i obično prežive neki polutani, neotesani karakteri i diskretna količina finog sveta koji na kraju postrada u post-revolucionarnom lancu ishrane!

Ipak, neizlečivi sam optimista! Verujem u promene.

Smrt fašizmu- Sloboda narodu!