Naravno, otkazi mogu biti ekonomske i političke prirode. Politički razlog tradicionalni je kompanjon novinarstva. Novinar šefove nervira jer im ide uz dlaku ili diže pritisak vlastima ili glavnim sponzorima njihovog medija i oni  moraju da ga se reše. Opcije su da je tehnološki višak il' da ne ume da piše. Umeo je, al' se potrošio. Prekobrojan je? Pa, što su na njegovo mesto doveli drugog kolegu? Svaka sličnost sa stvarnim ljudima i događajima je namerna. Priča se dešava ovih dana, tu oko nas, a ne u prošlom veku.

Doduše, sećam se da je i meni jedan urednik, u jednoj velikoj medijskoj kući, u petak, posle sastanka rubrike, iznebuha rekao: Jelice, od ponedeljka više ne moraš da dolaziš. Zgranuli se ljudi. Zabezeknuli. U ono socijalističko vreme nije bilo uobičajeno da ti neko u anpasanu/en passant, dobaci: Nisi više poželjna, pa makar bio i honorarac. Ali, znala sam šta čoveka žulja. U Studentu, gde sam pre toga bila radila, objavili su ne lepe aforističke stihove o njemu, a on se našao pogođenim i lečio duševnu bol otpuštanjem članice Izdavačkog saveta prestižnog akademskog glasila Beogradskog univerziteta. Pošteno- iz čiste ljudske osvete i zlobe. Kad je on ispario, mene su vratili, al' to je druga priča.

Ustvari, najlagodnije je kad si sam svoj gazda. Al' može da se desi da s vremenom upadneš u paranoičnu zamku. Umisliš da si okružen lenčugama i da premalo zarađuješ. Tako je jedan beogradski medijski vlasnik govorio: "Novinari treba meni da plaćaju što ih trpim, a ne ja njima. Ništa ne rade, a ja im dajem redovnu platu".  A jedan drugi: "Vi novinari ste ništa, ne treba da postojite". Mnogima je ostao dužan.

Gazde, vlasnici, menadžeri ili već kako god da se zovu, i kod nas i u svetu,   ponašaju se okrutno i bez stila. Mada, ni stil ne može da kamuflira suštinu. Recimo, u Aušvicu, ili u jednom drugom logoru gde su bila moja mama i njena porodica, nema ničeg plemenitog ako ti kažu: Gospođice, molim vas lepo, uđite u kabinu. Pustićemo  gas da vas ubije.  Smrtna presuda je smrtna presuda, bez obzira kako je uljudno zapakovali.

Ipak, otkaz nije osuda na smrt i tim pre mora biti pristojno saopšten.

U filmu Up in the air (iz 2009. godine), Džordž Kluni leti s kraja na kraj Amerike i uručuje otkaze. To mu je posao - ljudski resursi. Plaćen je da obavi prljave radnje velikih baja i, u suštini, prikrije njihov kukavičluk. Šefovi ga šalju kao emisara da "sitnim šrafovima" lično saopštava tužnu i ružnu istinu i stojički podnese njihov gnev, suze i bol. Eh, Kluni, kad dođe do apokalipse, ni njegova lepota nije od velike koristi. Prija oku, al' se srce cepa. A čovek koji je zapatio otkaz kao da je izgubio deo sebe. Radiš godinama, dižeš kredite za novu kuću, stan, popravku krova, renoviranje kupatila, skupljaš pare za školovanje dece, nadaš se boljitku i bum, pravo među oči, sačekaju te komandom: Voljno!

Javio mi je intimus : „Zamisli, Kosta je otpušten. Upravo dolazim od njega, skrhan je". Idi teši ga, rekoh, to ti je kao izjava saučešća. Izbroj do deset, saberi se i ispočetka!

Sticajem okolnosti, postala sam svedokom priča o načinima kako je nekome uručen otkaz. Neke od „eliminisanih" ljudi poznajem, a za druge sam tek čula. Život piše scenario, ja samo zapisujem.  Evo i neizmišljenih primera. Na putu kući, posle napornog dana, sekretarica je dobila SMS poruku: "Od sutra ne moraš da dolaziš na posao, otpuštena si".  Epizoda se zbiva u Hjustonu, Teksas, Amerika, da ne pomislite da je uvrnuta situacije primer iz neke "divlje" zemlje. Ili, isprate ljude na aerodrom, pa kad oni stignu do vazdušne luke, pošalju im SMS da se vrate nazad u firmu, a kad dođu, kažu im: "Ne morate da letite u Nigeriju, otpušteni ste". Ili, u 16 sati, kurir nehajno uruči čoveku pismo, a u pismu piše:  "Tvoj angažman u firmi prestaje u 17.01 časova. Želimo ti uspeha u životu. S poštovanjem, Džon".

A kome da se žališ kad ti daju nogu? Nikome. Tvoj trosed u dnevnoj sobi će te bolje razumeti nego poslodavci. Imaš ugovor, u ugovoru je sitnim slovima regulisana situacija o „doviđenja" i gledaj da preživiš bez velikih lomova.

-Izvinite, a šta ću ja da jedem?

-Jedi rotkve!

-Jedi ti rotkve, #$%& i sve po spisku...

Tako počinju revolucije, ako se dobro sećam. Kad ustane kuka i motika zahtevajući pravo na rad i nadoknadu. Najsvežiji je krvavi primer iz Tunisa. Ljudi su uzeli sudbinu u svoje ruke i objavili rat tiranima. Želim im srećnu i radosnu budućnost i da ponovo masovno primaju turiste na svoje prelepe peščane mediteranske obale i pokazuju im fatamorganu u pustinji. U revoluciju idu samo oni koji nemaju šta da izgube - golje, a bumbari akumuliraju svoje salo i materijalna dobra- kuće, kola, stanove, fabrike, agencije za ovo i ono...Ali, uvek čovek ima šta da izgubi. Postali smo komformisti. I zato caruju razum i bezosećajnost.

A neizvesnošću i nesigurnošću se održava poredak, uteruje lojalnost i krotkost, uzgajaju ulizice . Da li je to demokratija ili se prakticiraju teror  i strah, to je drugo pitanje. 

Ipak, postoji bitna razlika, drastična, između otkaza u Srbiji i otkaza temo negde u belom svetu, pre svega mislim na one ozbiljne države Zapada i dalekog  Istoka i Ameriku. Dakle, u tzv. razvijenom svetu, firme neće zakinuti svom bivšem zaposlenom na primanjima, isplatiće ga do poslednjeg centa kad dođe do razlaza. A kod nas, ćeraćemo se još, po principu dođem ti, dođeš mi itd.

Al' kad čovek bita između života i smrt, ni otkaz nije smak sveta. Postoje izlazi.

Sećam se da mi je jedan Deki prepričavao svoje kinesko iskustvo o tome kako su obilazili neku fabriku za farbanje kućišta mobilnih telefona i da su u njoj radnici radili bez zaštitnih maski u magli od hemije. Inspektor reče gazdi kako će mu, ako nastavi tako, radnici oboleti ili umreti za pola godine, ovaj odgovori: „Naći ću druge".  Da, šta ti vredi i zarada, kad ćeš glavu izgubiti rmbajući pod nehumanim uslovima, bez zaštitnog odela, koje podrazumeva full opremu- šlem, masku, cipele, rukavice...Najjeftiniji je ljudski život, tako ispada. I sećam se da je jedna velika evropska konfekcijska kuća pored svojih kasa držala kasicu u koju su mušterije mogle da ubacuju novčane priloge za pomoć maloletnim radnicima u Indiji koji izgiboše u tekstilnj industriji ili da kupe ogrlicu sa priveskom u iste svrhe! Nisam mogla da verujem! Koji hohštapleri! Oni izrabljuju maloletnike, ja im plaćam robu - haljinu, suknju, džemper  i pri tom još apeluju da udelim prilog njima eksploatatorima, lopovima, da pomažu gladnu, bosu, golu decu Indije. Ljudska gramzivost nema limita.  Ma, ne kupujem više ništa kod njih, dala sam im otkaz. Može mi se.

Vremena su očigledno takva da čovek mora da radi na više razboja. Da planira sutrašnjicu na dva koloseka, da uvek ima spremnog keca u rukavu ili bar kuma, brata, sestru na položaju da mu srede neki angažman. Ako negde omane, da se na drugom mestu meko dočeka. Budućnost je neizvesna, a dug je put pred nama...