Kad se izdvoje najpikantniji delovi iz raznih depeša koje su uglavnom američke diplomate slale svojim centralama, a Vikiliks ih učinio transparentnim, taj tekst liči na uzbudljivi scenario za film ili kratki sadržaj nekog špijunskog romana ili petparačke priče. Tragedija je što ne gledamo ekranizovani roman, nego pratimo  „rijaliti" šou program, „Farmu" na planetarnom nivou, gde se pred našim očima raskrinkavaju smutljivci, padaju maske licemerima,  otvoreno sukobljavaju dobro i zlo... Ispada da bi Orvelov Veliki brat, u aktuelnoj podeli uloga, bio tek pomoćni radnik kod svog rođaka Giga Mega brata.

 Čim ustanem, uključim TV da vidim dokle je stigla epizoda sa Vikiliksom i njegovim osnivačem, da l' je i dalje na limitiranoj slobodi u Velikoj Britaniji ili su ga, dok smo spavali, nekome isporučili radi očuvanja dobrih međudržavnih odnosa il' se okliznuo na bananu, i tako nekoliko puta, daleko bilo.... Asanž (39) je k'o bauk počeo da kruži planetom ciljajući visoko. A ko visoko leti, nisko ga udaraju. Ispod pojasa. Prvo su mu prišli silovanje, da bi se potom ispostavilo da nije silovao po Švedskoj nego da nije koristio kondom kad je opštio (a obećao je), a u drugom slučaju je gumica bila bušna. Takvu seksualnu neodgovornost ne tolerišu ni žene involvirane u odnos, a ni Kraljevina. Čeka se rasplet pred sudom. Asanž grmi da je nevin i ističe da se protiv njega vodi politički proces i da će se svim legalnim sredstvima boriti protiv izručenja Americi. Nastavak sledi...

Paranoja se širi. Kontrolori gube kontrolu. Kad su u tolikoj panici, ko zna šta će još izaći na videlo. Možda se i nacrt izveštaja Komiteta za pravna pitanja i ljudska prava Parlamentarne skupštine Saveta Evrope o trgovini organima Srba i drugih nealbanaca na Kosovu i Metohiji tokom 1999. i 2000. godine, može  dovesti u vezu sa Vikiliksom. Iznenada ode i Ričard Holbruk, čovek koji je previše znao. Ko zna šta još čeka na red da bude publikovano, pa je neko na vreme krenuo da pere ruke.  Jer, zaklela se zemlja raju da se sve tajne saznaju!

S druge strane, postavlja se pitanje ko sve čita originalna dokumenta objavljena na Vikiliksu? Nesporno su  zlatni rudnik za naučnike, istraživače, novinare. Na svakoj depeši mogu da doktoriraju ili napišu knjigu. Obaveštajne i tome slične službe takođe imaju pune ruke posla. A obični ljudi? Pa, čisto sumnjam da se zanimaju izvornim materijalom.  Oslanjaju se na interpretacije u medijima koje su zapravo filtrirane. Njujork tajms npr. nije objavio svih 250 hiljada "procurelih" depeša već ih je selektovao i publikovao mali procenat. Ipak, svi relevantni podaci su dostupni svima, pa ko voli nek' izvoli!

Asanž- dva lika u jednom-  sajber Don Kihot&Robin Hud, rezolutno je objavio otvoreni rat tajnama i uključio  hiljade pristalica u bitku za „sveti gral" - istinu, ma kako bolna bila. S užasom shvativši da su ranjivi, vladari/državne administracije  se, na žalost, neće promeniti, nego još više zatvoriti  i, možda, upristojiti rečnik. Vratiće se proverenim starim vrednostima, kodovima i šiframa i specijalnim privilegovanim pošiljkama i suziti krug onih kojima su informacije dostupne! Suštinski, sve će manje više ostati isto, ali komplikovanije za zagovornike transperentnosti. I špijunski biznis će ponovo procvetati.  Američke diplomate špijuniraće i dalje vrhušku Ujedinjenih nacija (kao i do sada, kako tvrdi Vikiliks), ali će biti diskretniji i neće ostavljati traga o nečasnim aktivnostima.

Australijanac Asanž je u suštini demistifikovao romantizovanu predstavu o diplomatiji. Postoje diplomate i „diplomate". Strani predstavnici se pojavljuju svuda gde ih zovu, na balove i proslave, na otvaranja ovog i onoga, svuda gde ima ljudi, ćaskaju, osluškuju, vrate se kući, sednu za kompjuter, sastave belešku i pošalju je Gde Treba. Da li su oni špijuni? Pa, rade svoj posao, za dobrobit zemlje koja ih je poslala u inostranstvo.

Što je orah tvrđi, izazov je veći. Sećam se da mi je neko pominjao kako se  britanski diplomata, koji je bio „radio radnju" po ex YU, a potom službovao u Severnoj Koreji, žalio da je u Pjongjangu teško poslovati jer nema špijuna! Tržište je hermetički zatvoreno. Internet i mobilni su ekskluziva, nema curenja, špijune je teško regrutovati. U ex YU je bilo OK.

U staro vreme, kad nije bilo elektronske pošte, depeše su putovale u zapečaćenim diplomatskim torbama, a sve što je hitno, javljano je centralama iz gluvih, obezbeđenih soba ili kuririma. A koristili su i radio da emituju tajni signal za neku akciju. Na primer, kad je trebalo aktivirati operaciju za uklanjanje čileanskog  premijera Salvadora Aljendea (11. septembar 1973), šifra je bila „Kiša pada nad Santjagom". Puč je precizno izveo general Pinoče. Znak za povlačenje Amerikanaca iz Vijetnama bila je pesma „Božić pod snegom" Binga Krozbija (White Christmas). Drugih ne mogu da se setim al' sigurno je neko istraživao famozne kodove (a ne samo Da Vinčijev u beletrističke svrhe) i  sabrao primere u neku knjigu. Rado ću da je pročitam.

Ja sam samo mali radoznali čovek u velikoj priči. S nestrpljenjem čekam Vikiliks posredovanje u objavljivnaju  dokumenata koji se odnose na rat za otcepljenje u  Jugoslaviji i NATO bombardovanje Jugoslavije! I želim da saznam kompletnu istinu o ubistvu premijera Srbije Zorana Đinđića, novinara  Slavka Ćuruvije, osnivača i vlasnika "Dnevnog telegrafa" i magazina "Evropljanin" i o stalim nerazjašnjenim političkim ubistvima u zemlji...I šta i kako posle? Informacije cure li cure, preti potop i sprema se neka Neo-Nojeva barka da pokupi preživele u ratu informacijama. Ko izađe čist, može spomenik da si podigne na sred palube ili na Terazijama ili Vašingtonu, Parizu, Londonu, Moskvi... Ne postoje problemi, postoje samo rešenja. Zločin i kazna. Istina i motka. Pa šta kome zapadne.