"Najgora stvar svih vremena su mobilni sa kamerom. Mislim, OK je, vidiš me u baru. I to je u fazonu yeah, velika stvar. Ja sam tu, ti si tu. I zar to nije dovoljno?" upitao je američki glumac Bil Isterivač Duhova Marej (Bill Murray).  Ne, počelo je i pre mobilnih sa kamerom, ali su mobilni brži. Vidiš Blondi, slikaš se sa Blond i staviš je na Fejsbuk ili Tviter ili logo svog imena. I momentalno podeliš sreću i bogat "ulov" sa celim svetom.Izvinite, ako nema fotografije, sigurno su vam noge kratke, a nos dugačak. Postali smo nepoverljivi, sumnjičavi, ne verujemo u bajke o kamionima, avionima i milionima evra. Moraš da dokažeš da nisi Pinokio, da si zaista naleteo na  Breda Pita, Joko Ono, Bila Mareja...U suprotnom, ostaće sumnja, a tvoj se razbijeni ego danima sastavljati na intenzivnoj nezi. Postavlja se i civilizacijsko pitanje da li nam je osiromašio rečnik, pa komuniciramo slikama kao pećinski ljudi crtežima. Nekome jednostavno pošaljemo sliku i potpis ispod slike, i šta će mu više. Slika je pola zadatka. Ljude možda i mrzi da čitaju. Žele sažetu, ogoljenu informaciju, bez prideva i emocija, a tekst ionako prelete dijagonalno, svaki peti red ili već tako nekako.   Da se razumemo, foto-aparat jeste moje drugo ja. Najverniji pratilac. Ali, može se preživeti i kad ga silom prilika nema. Sticajem okolnosti, sad nedavno, odvela me sestričina na koncert "kalifornijske devojke" Ke(j)ti Peri. Na sreću, zaboravila sam aparat. I možda sam u toj noći shvatila koliko sam rasterećena i totalno opuštena. Oko mene su sevali blicevi, samoproklamovani paparaci nastojali da se što bolje pozicioniraju i uhvate zgodnu crnku... Interesantnija je bila Kejti kroz prozore mobilnog ili kamere nego nego uživo, bez prepreka! Isto se ponovilo i sa Lejdi Gagom. Umesto da bez (foto) pomagala prate nadahnutu predstavu ekcentrične dive, vrebali su je mašinama. Meni je, prosto onako odokativno, Lejdi G. ličila na minijaturnu verziju Lepe Brene i nije mi trebao aparat kao dokaz.  Hm, gde li samo završavaju tolike slike i fimovi? U fajlama zaborava? Na Fejsbuku kao gigantski album samoga sebe u hiljadu poza... Naravno, nemam ništa protiv fotografije. Naprotiv. Smatram je vrhuncem modernih dostignuća. Slika vredi hiljadu data basis, kažu. Naročito kad se aparata dohvate moj prijatelj Goran T. prestižni svetski fotoreporter i moja sestričina, zvezda u usponu. Respektujem i ostale foto- genije al' o njima nekom sledećom prilikom.  Imperativ -Snimati, snimati i samo snimati, podseti me na famoznu izjavu mog odličnog prijatelja Dragoslava koji je jednom prilikom putovao sa Jednim Dobricom i  Dobrica je u avionu pričao nešto dubokoumno, a Dragoslav s užasom konstatovao: A ja nemam magnetofon... Scena broj dva: Pada bolid/meteor na Jug Srbije, a ja bez foto-aparata i bez mobilnog sa kamerom da slikam svetlosni spektakl. Koja tragedija.... Da, aparati su dvosekli mač. Treba ih imati al' ne preterivati  do te mere da ti upropaste zadovoljstvo življenja i uživanja. Naročito na putovanjima. Pretvaramo se u starovremene amaline, tegljače fotoaparata i objektiva. Zatrpavaju nas senzacije, a mi ne znamo gde bi se deli. Poželimo da se kloniramo, da svaka multiplikacija izvrši deo zadataka. ‘Ajde slikaj kamerom, ‘ajde slikaj foto-aparatom, ‘ajde gledaj tamo, ‘ajde gledaj onde. Pa kad se neko obrecne na tebe i zagrmi: Mani me se čoveče, vidiš da uživam u lepoti, ti se čak i uvrediš jer te je odbio, nije hteo da se slika ili da te slika jer se prepustio vlastitoj magiji trenutka. 

Ustvari, ne lamentiram ja o fotografiji nego o nama, njenim  korisnicima i tvorcima. Amaterima, naravno. Čini se kao da nam objektivi miruju kad natrči prava stvar.  Valjda događaj nadjača refleks za "foto-saučesnikom".  Evo, uzmimo jedan moj slučaj za primer. Nismo se slikali dok smo u poljskom krevetu na jednom skveru u Istanbulu prespavali drugu noć od katastrofalnog zemljotresa koji je u avgustu 1999. godine pogodio Tursku. Nismo, al' pamtim tu nadrealnu scenu i buđenje na sred raskrsnice. Volela bih da je imam. Mala, uzdrmana ženica, u nepoznatom gradu, u zemlji čiji jezik ne zna, spava na skveru, izložena pogledima metropole. Wow, koji senzacionalni prizor. Al' uvek nanovo mogu da je prizovem  i podelim priču sa drugima. I svakako pomenem Ajlu i ostale divne komšije sa kojima sam se zbližila u dvorištu zgrade koja je zajedno sa svima nama preživela 7.4 stepena po Rihteru. Hm, ovo je ustvari priča o fotografijama kojih nema. Da ih ima, možda bih bila škrta na rečima, jer šta će mi priča kad imam sliku...Slika govori hiljadu reči i to na svim jezicima što bezuslovno pokreće pitanje:  Šta je to u ljudskom biću što ga tera prema fotografisanju?