Mojoj se drugarici Slavici T. baš oko desetogodišnjice Bitefa udvarao neki stasiti mladić s vezama u teatru, i nabavio nam je karte za Hamleta u Ateljeu 212. Posle su se venčali, da li zbog propusnica za Hamleta ili nečeg drugog, ne znam, al' Hamlet je ostavio utisak. Sećam se, smestile smo se blizu scene, a Visocki, sedeći na rampi, kao da je stihove promuklim glasom izgovarao samo nama, dok je prebirao po gitari.

"Određen je redosled zbivanja

I neminovan je kraj puta. Sam sam, i sve tone u hipokriziju.

Život preživeti-

Nije laka stvar. "

Hamleta, u prevodu Borisa Pasternaka, režirao je Jurij Ljubimov, a izvelo Moskovsko pozorište drame i komedije na Taganki.  Kad Visocki progovori, muk je zavladao salom i činilo se kao da njegovim kolegama zapinje reč u ustima od nekakve treme pred bardom. I ti poveruješ da se Hamlet otelotvorio u Beogradu da ti lično ispriča svoju dramu. Jer, Visocki nije glumio Hamleta, on je bio Gamlet, što bi rekli Rusi. Šekspirov tekst sadrži uputstvo za pravljenje Hamleta i Vladimir Veliki ga je "alhemisao".  I sećam se nekakve zavese, velike kao jedro, koja nas je uvodila i izvodila iz pojedinih scena i tragične uloge majke mladog princa zbog čijeg usuda ti se kidalo srce. Čudo se dogodilo u Ateljeu i u mom životu. Drago mi je da imam sa kime da podelim tajnu. Posle Visockog, ni Šekspir nije dosadan. Ustvari, i Šekspir je žrtva izvođača radova. Ako ga neko amaterski pročita, od njega nema vajde. Meni se izgleda sa Šekspirom posrećilo. Gledala sam Veličanstvenog Visockog kao Hamleta i Virtuoznog  Ijana Mekelena (Ian McKellen) kao Kralja Lira tu nedavno, tamo negde. Nisam loše prošla. A ni Šekspir.  

Visocki je otišao u legendu. Po Beogradu su se slušale njegove pesme i tražo se neko ko često putuje za Moskvu da donese idolove ploče. A mi smo se okupljali kod jedne cure koja je dugo sa roditeljima živela u Sovjetskom Savezu i tako zaradila nadimak Ruskinja i imala je kolekciju Vladimirovih i Okudžavinih "nosača zvuka".   

Bitef se po pravilu događao i dešava i na daskama i u svim delovima pozorišta i ispred pozorišta gde se izvodila neka ad hok predstava očajne publike koja je tražila kartu više. U nekakvoj gužvi koja se jednom devedesetih napravila na vratima kod Ateljea, neko mi je nenamerno iskidao nisku bisera koji su se rasuli po foaejeu i napisal sam čak i belešku o tom stampedu na kulturu.  Bitef je bio stil života. Sećam se da je, Prekraćujući Vreme uz Ajnštajna na plaži, slikarka Olja Ivanjicki sa drugaricama leškarila po podovima salonima Jugoslovenskog dramskog pozorišta, kao da su na pikniku koji su  režirali Robert Vilson i Filip Glas,  zapravo autori  opere u četiri čina i četiri sata koja se lenjo vukla na pozornici i čula svuda.

Posle smo na toj istoj sceni Čekali Godoa Šiler teatra iz Zapadnog Berlina u režiji Semjuela Beketa i bila je neka zbrka sa slušalicama i propustila sam prevod prvih pola sata predstave. Jedan mi je nepoznati dečko dao svoje objasnivši "da zna nemački". Čim jedan čovek počne da plače, negde na svetu drugi prestane . Nemojte grditi doba u kome živimo, jer nije nesrećnije od prethodnog. Pričaju o svom životu. Nije im dosta što su živeli...pisao je Beket.

Bilo je to sedamdesetih, onda su došle osamdesete,  devedesete, pa 21. vek...

Godine prolaze i Bitef ih je pozamašno nakupio,  ali mu se ne vide. Načele su jedino njegovu publiku. Stara se proređuje, a nove stasava  da prati nove tendencije. I skuplja kataloge. O da, katalozi Bitefa su mala remek dela umetnosti, Aleksandrijska biblioteka srpske scene. 

Septembar je tu, i Bitef je tu i mi smo tu...uglavnom...