Za zlato su se, u basket " tri na tri", borili srpski reprezentativci, mladići mlađi od 18 godina. Pobedili su Hrvate. Grci su odneli bronzu. Na ceremoniji proglašenja pobednika i dodele medalja, srpska zastava se visoko vinula i gromoglasno odjekivala srpska himna.  Atmosfera u specijalno za Olimpijadu podignutoj hali u centru Singapura bila je veličanstvena kao na glamuroznim žurkama. Preteklo je adrenalina sa utakmice koja je neposredno prethodila odmeravanju Srba i Hrvata.  Za prvo i drugo mesto u košarci borile su se bile Kineskinje i Australijanke. Kineskinje su se pozlatile i digle salu na noge, izvevši "emotivnu uvertiru" za nastup naših momaka. 

Uzgred budi rečeno, dan pre trijumfa košarkaša, naši su odbojkaši izgubili od Rusa. Prosto ih nije htela lopta, a kršni Rusi vešto su blokirali napade naših momaka i slavili pobedu. Ali nema veze, biće još prilika za dokazivanje.

Ovo je priča o spontanom okupljanju male srpske kolonije u Singapuru kad god bi zaigrali naši. K'o da je neko dunuo u pištaljku, dotrčalo je i staro i mlado da bodri  zvezde u usponu. Ono što je najinteresantnije, sportisti nas nisu očekivali. Valjda ljudi misle da je Lavlji grad negde na kraju sveta i u njemu nema "naših". Lepo vaspitani košarkaši, shvativši da imaju snažnu podršku neke grlate grupe sa pratećom ikonografijom, pošli su da pozdrave ljude sa široko razvijenim nacionalnim zastavama i zastavicama. Pratila ih je armija foto-reportera, da zabeleži susret "zlatnih dečaka" sa razdraganim fanovima.   

Hoće li priča negde izaći, pitala me je drugarica. Hoće, rekoh, ne brini, samo ti navijaj!

"Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine", smejali smo se recitujući notorne stihove kad se nebo otvorilo i počela da pada teška tropska kiša. Improvizovani krov improvizovane arene koja prima oko hiljadu ljudi, počeo je da propušta vodu, a na strani gde je bio koš, k'o slavina da se provalila. Utakmica je na kratko prekinuta, a ekipe preseljene na drugi kraj igrališta, na alternativni koš. Ali, iz nekog razloga, semafor se ugasio, valjda je voda ušla u kabal, pa se ponovo zastajkivalo sa nastavkom tekme pri rezultatu koji je bio ubedljivo povoljniji za Srbe. Niko se nije mnogo uzbuđivao. Publika se, bežeći od poroznog krovnog platna uz smeh premeštala na suvo , a zvanični spiker uporno izvinjavao zbog neprijatnosti. A rezultat virtuoznog "uličnog basketa" na najvišem nivou?  O da, briljirali smo sa 22:9.

A mi navijači? Gordo je bilo biti iz Srbije. Svi su znali ko smo. Pobednici! Nasmejani i ljubazni volonteri Olimpijade, pozdravljali su nas čestitajući na zlatu povremeno uzvikujući "Srbija", valjda da nas još više odobrovolje.

Iako će zvučati kao opšte mesto, ne mogu da odolim, a da ne pomenem kako Srbija mora na dnevnoj bazi da gradi svoj imidž. U stvari, mora da se uvek nanovo predstavlja, izjavljuje da postoji i da je OK. Manje više, svi Evropljani su čuli za nas i umeju da nas geopolitički pozicioniraju. A ostali? Hm, ne baš, ali uporno, bez naglašenog osećaja dosade, treba ponavljati priču ko smo i odakle smo. Jer, svako od nas je reprezentativac. I od nas samih zavisi kako će nas svet doživeti i u koju intimnu fioku smestiti.