Blog
Te male razlike...
Beograd…mmmm... obožavam ga. Nedostaje mi, kao što nedostaje najbolji drug. Kako kročim u njega, kao da mi se duša proširi i udahne baš onaj neki posebni, tajni sastojak koji joj je neophodan….Isto kao kad bateriju na izdisaju staviš u punjač.
Došla sam iz Budimpešte, gde živim već godinama. Sedim u Centrali, na uglu Kneginje Ljubice i Simine. Pijuckam kafu i čekam da me pokupi moja beogradska domaćica. Osećam se pomalo k'o beskućnik kod kuće. Kupiti stan u Beogradu je moja nemoguća misija, pogotovo što bih ja stan baš u ovom kraju...
Upijam ljude i žamor koji najzad RAZUMEM! Energija kojom drugarice komuniciraju za stolom ispred mi je tako poznata i draga. Gestikuliraju, drame, smeju se... Par preko puta, obavijeni jedno oko drugog, ne primećuju ostatak sveta, gledaju se tako intenzivno da bi te struja udarila da slučajno staviš prst između njih. Ulaze dvojica momaka i zdrave se sa trećim, svi visoki, krupni, zgodni... očito je da se tu obavljaju neki poslovi. Čujem: „Deset 'iljada evra, brate", a onda se svi podignutih obrva približe jedan drugome i konspirativno nastavljaju tišim glasom, al' sa tako nekim guštom i poletom da ih je uživancija gledati. Neki stariji tip sa crnom pletenom kapom sedi, pije pivo, čita novine i gleda me ispod oka. Na prvi pogled ne deluje preterano prijateljski, a onda ustaje i pokazuje konobarici da nisam uslužena već neko vreme i vraća se na svoje mesto. Tu je i neki glumac... poznat je, al' ne mogu da se setim kako se zove. Svi kao gledaju svoja posla, ali svi ipak primećuju jedni druge i dodaju bez pitanja pepeljare, stolice i upaljače susedima kad primete da im nešto od toga fali. Mesto je puno ljudi, vrvi, a tek je četiri sata popodne... da li iko radi u ovom gradu?! Ma, ovde ljudi znaju da žive! Kao da je sve, al' sve, pojačano za bitnu nijansu - ta energija, galama, empatija, smeh, gestikulacije, strast... dok sam živela ovde, ništa od svega toga nisam doživljavala kao nešto posebno, nisam primećivala i nisam shvatala koliko je DIVNO, koliko je moje. To mi nedostaje!
Naravno, sve to što je pojačano za osetnu nijansu kad su pozitivne emocije u pitanju je krasno, ali postaje nezgodno kad krene svađa, kad se sukobe interesi i kada ta strast postane mržnja, jer onda i strast i mržnja bude pojačana za prilično osetnu nijansu. Ni to nisam primećivala ranije kao nešto preterano neobično. Ali, kad uporedim sa Budimpeštom, stvarno jeste. To mi recimo ne nedostaje. Na primer, pre nekoliko godina bila sam sa drugaricom u jednoj popularnoj kafani u Zemunu. Provod je bio sjajan, adrenalin na nivou! Zajapurene, nasmejane i brbljive na izlazu osetimo neko komešanje, uzbuđenje, ali ne tako simpatično kao naše. Ispred kafane je bilo puno ljudi, neki odlaze, neki čekaju da uđu, a dvojica tipova u toj gomili pilje jedan u drugog neprijateljski i sikću. Mene povuče drugarica za tašnu i došapne mi da požurimo. „Nikad ne znaš šta može pijanoj budali da padne na pamet", mudro kaže ona. Samo što smo malo odmakle, začujemo ciku i gungulu, „Pištolj, pazi ima pištolj!" i svi, kao po komandi, ležemo na asfalt. Nas dve smo, kao i mnogi drugi, instiktivno gurnule glavu pod prva parkirana kola. A neki tip što se zadesio tu sa nama izviruje i izveštava doslovno gomilu zadnjica nabijenih pod kola: „Onaj jedan mlati utokom, al' su mu tu drugari i oni ga drže i pokušavaju da mu ga otmu", i mi uporedo čujemo: „Nemoj b'ate, koji ti je! B'ate, pusti bre budalu! Smiri se b'ate!" Naš izveštač uskoro nastavlja: „Uzeli su mu utoku, izgleda da će sve biti OK", a onda se još neko vreme čuje verbalna pucnjava glavnih likova i tek tad izlazi obezbeđenje i preti im da će zvati policiju i da se sklone i krljaju na drugom mestu. Tako se na kraju sve mirno završilo. Nas dve smo ustale, otresle malo prašinu sa večernjih toaleta, podigle frizuru, ušle u kola i tu krenule da umiremo od smeha kad smo shvatile kako smo bile smešne. I onda nam je sve bilo smešno i kako se onaj tip izveštač uživeo i kako nam je ulje od automobila još u kosi i kako sedimo tu i kidamo se a nije smešno...i, nikom ništa, odvezle se kući.
Nekoliko godina kasnije, u Budimpešti, pozove koleginica ceo tim sa posla na sedeljku. Ona živi u nekom finom kraju u Budi na brdu. To je cenjen kraj kao što je kod nas Senjak ili Dedinje. Približavamo se mi njenoj kući kroz ulice nanizane prelepim vilama sa sređenim dvorištima i svetlucavim bazenima. Njena kuća je u simpatičnoj, uskoj brdovitoj ulici sa pogledom na Peštu. U trenutku kad smo stigli pred njenu kapiju i dok smo čekali da nam neko otvori vrata, vidimo njenog supruga u munjevitom sportskom žutom automobilu kako prilazi kući uz ulicu. Istom ulicom, ali na dole, ide neki drugi, podjednako munjevit, automobil. Baš tu negde ispred ulaza ta dva automobila kao dva jarca na brvnu stoje jedan nasuprot drugog i gledaju se. I jedan i drugi vozač pokušavaju gestikulacijama da kažu onom drugom da ide unazad. Na licima im vidiš kako frustracija raste. Nama, na metar od ta dva jarca, niko još ne otvara vrata. Ja već prepoznajem osećaj pred kulminaciju drame. Suprug moje drugarice, bivši vaterpolista, gromada od čoveka, vidno iznerviran, izlazi iz automobila. Drugi vozač nešto sitniji, al podjednako iznerviran, isto izlazi i ja tu već u polu-panici gledam gde da se bacim, zalegnem i pokrijem glavu. Kad oni, vrlo uljudnim glasom, kreću da razgovaraju. Ne razumem ja šta oni pričaju, vidiš da su obojica ljuti, ali ton niko ne podiže i prvo jedan kaže drugom: „Munđere manđere", ovaj drugi odgovara: „Minđere manđere nekete fekete" i posle još nekoliko sličnih razmena vraća se svako u svoja kola. Ovaj tip što je bio na nizbrdici vozi u rikverc, penje se na trotoar i propušta supruga moje koleginice. Čak se i pozdrave, doduše kiselo. Ja - ne verujem. Ne umem da objasnim svoj osećaj, da li je olakšanje ili zapanjenost ili... sramota me da priznam, ali kao i neko... razočaranje. Gde je drama?!
Otvori se kapija, uđosmo mi, ja još pod utiskom svega ispričam kolegama kako me je sve ovo podsetilo na situaciju iz Zemuna od pre nekoliko godina i kako su raspleti bili potpuno drugačiji. Uživim se ja u priču, ubacim tu još malo specijalnih efekata i gestikulacije da im dočaram sve onako verno i očekujem da će se verovatno i oni na kraju smejati kao moja drugarica i ja onda u kolima. Auuu... kako su oni mene gledali... kao publika posle nekog surovog akcionog filma za gledaoce preko osamnaest godina, šokirano, sažaljivo, kao da dolazim u najmanju ruku sa Divljeg zapada. Da izbalansiram, ja brže-bolje dodam neku mudru rečenicu o kulturološkim razlikama i o tome kako ta strast ima divne pozitivne strane kad je ljubav na primer u pitanju, i kako kod nas muškarci još skidaju zvezde sa neba i penju se na balkone sa ružom u zubima... ma, znam da sam malo preterala sa tim ružama i zvezdama, al' malo su se kao smirili. Pravo da vam kažem, nisam više tamo nikome htela da pričam tu priču. Misliće ljudi da su svi u Srbiji divljaci i da se pištoljima maše tek tako, ispred kafića... A nismo, je l' da?
komentari [34] pošalji komentar
Josa [neregistrovani]
16:28:15, 15. 03. 2010
razlike
Niko nema sto Beograd imade. I da se hvalimo, i da se stidimo. Ali, brate, jedinstveni smo.
Odgovoriodgovori na komentar:
Galina [neregistrovani]
16:58:35, 15. 03. 2010
Te male razlike
Nema kod nas nekete fekete :)
Ti si moj omiljeni bloger
odgovori na komentar:
Cirici [neregistrovani]
03:18:37, 16. 03. 2010
Ali da su bili pijani kao nasi...
Mislim da je bitan trenutak da su vozaci bili trezni! Znaci kod nas se to samo desava kad je neko pijan( bar se nadam!!!!)......Ta prica u Zemunu postoji na jos 1000000 mesta na planeti, tako da nam je to bar neka uteha. Evo ovde u NJ kad vidis da neko nosi crvenu ili plavu maramu (bloods and crips) bolje sagni pogled i predji ulicu.....
Tako da jos uvek Beograd je zakon!!!! Uvek bio i ostao u mom srcu...
odgovori na komentar:
Biljana Kovacevic [neregistrovani]
17:38:48, 16. 03. 2010
razlike
Ma nismo, ima toga svuda, samo sto kod nas imas privilegiju da povremeno zivis neoprezno, a da ti se pritom ne obije o glavu. Evo i na Kritu mahnu pistoljem tu i tamo u ime "casti, ponosa, veselja...", a svi se osecamo bezbedno!
Odgovoriodgovori na komentar:
Centrala [neregistrovani]
21:54:23, 16. 03. 2010
Zavicaj...
Sjajna prica!!! Ja zivim u Londonu, odrasla sam u zgradi pored Centrale i to mi je prva stanica svaki put kada dodjem u Beograd :) U koju si osnovnu skola isla? Poznajem dosta ljudi odraslih u "kraju" mozda se znamo ko zna :)
Odgovoriodgovori na komentar:
Rada [neregistrovani]
19:51:17, 17. 03. 2010
Zanimljiva priča
Tvoje pričanje je zanimljivo. Bravo, Sanja!
Odgovoriodgovori na komentar:
Sanja [neregistrovani]
18:37:35, 18. 03. 2010
Hvala
Joso, Hvala na komentaru i bas lepo receno:)
Pozdrav
Sanja [neregistrovani]
18:39:07, 18. 03. 2010
Hvala
Galina Moja draga, nema, nema:)
I nemam reci za blogersko mesto koje si mi namenila, staracu se da na njemu i ostanem:)
xxx
Sanja [neregistrovani]
18:46:33, 18. 03. 2010
Hvala
Cirici dragiii!!!
Sve mi je toplo oko srca kad kazete da je Bg zakon
pozzdrav
Sanja [neregistrovani]
18:49:28, 18. 03. 2010
Hvala
Draga Biljo,
Hvala na komentaru, zanimljivo:)
pozdrav
Sanja [neregistrovani]
18:55:51, 18. 03. 2010
Hvala
Cao draga 'Centrala',
Hvala na komentaru!
Nisam isla u osnovnu tamo, al bih volela da mi buduci klinci idu u skolu u tom kraju:) zivela sam u Cetinjskoj pre nego sto sam se odselila za Budimpestu pa mi kraj skroooz prirastao uz srce...
Kako je tamo na Ostrvcetu?:)
Pozdrav Londonu i tebi!!!
Sanja [neregistrovani]
18:56:28, 18. 03. 2010
Hvala
Rado, hvala:) drago mi je da ti se svidja...
OdgovoriSlavko [neregistrovani]
18:03:37, 28. 03. 2010
Bezbednost velikih gradova
Verujem da ni u jednom gradu, osobito velikom, nisu svi miroljubivi. Dobro je da opasne tipove nisi srela u Budimpešti. Ne daj, Bože, ni da ih sretneš!
Odgovoriodgovori na komentar:
Sanja K [neregistrovani]
18:10:23, 29. 03. 2010
Bezbednost velikih gradova
Slavko, valjda nisam i valjda ih necu sresti:)
Kod nas mi je lakse da provalim ko je opasan, ovde se ne oblace tako upadljivo, il im ja jos nisam pronasla caku....mada nadam se da se samo nismo i necemo sresti:)
hvala za komentar
pozdrav
odgovori na komentar:
andrea [neregistrovani]
16:04:30, 05. 04. 2010
papucari
... pa ja necu tamo da zivim ako su to takvi papucari ... sta kao pred kapiju mu stane a ovaj ga nesto zamoli da ga ne blamira pred gostima i koje sta ... vaterpolista... zubima da mu izgrizo sve gume , barem....
Odgovoriodgovori na komentar:
Sanja K [neregistrovani]
14:33:01, 10. 04. 2010
Papucari ?
Andrea, zasto mi se cini da se salis hahaha
Hvala za komentar
Sanja
ivana drazic [neregistrovani]
17:04:00, 19. 04. 2010
komsinica iz palanke
Svako sebe negde, u nekom gradu pronadje! Znas sta ja volim u beogradu? Savski kej pred leto, dugu setnju smojim muzem i curicom i osecaj ljubavi koji ne prolzi!
Odgovoriodgovori na komentar:
Sanja K [neregistrovani]
07:48:15, 20. 04. 2010
Komsinica iz Palanke - Hvala
Draga Ivana, hvala na ovoj prelepoj slici i komentaru
Pozdrav
Zdravka [neregistrovani]
14:06:17, 13. 05. 2010
Razlike
Jaka nostalgija za Beogradom što mi je drago. Fantastično prikazana atmosfera u jednom kafiću ili bašti, zemunsko milje u punom koloritu sa elementima gradskog šatrovačkog jezika.
Odlična percepcija i uspešna komparacija između ponašanja vozača sa zemunskog i budimpeštanskog vrelog asfalta, svakako na štetu zemunskog. Lepo se bogami pripremamo za Evropu!
Dirnula me je i sentimentalnost i nostalgičnost Sanjina u priči o zvezdama i ruži u zubima mladića na balkonu višespratnice u njenom gradu.
Ljiljana [neregistrovani]
15:37:56, 13. 05. 2010
uživancija
Slikovito, dinamično, verno ispričano.
Odgovoriodgovori na komentar:
Zdravka [neregistrovani]
22:08:46, 16. 05. 2010
Nostalgija
Jaka nostalgija za Beogradom što mi je drago. Fantastično prikazana atmosfera u jednom kafiću ili bašti, zemunsko milje u punom koloritu sa elementima gradskog šatrovačkog jezika.
Odlična percepcija i uspešna komparacija između ponašanja vozača sa zemunskog i budimpeštanskog vrelog asfalta, svakako na štetu zemunskog. Lepo se bogami pripremamo za Evropu!
Dirnula me je i sentimentalnost i nostalgičnost Sanjina u priči o zvezdama i ruži u zubima mladića na balkonu višespratnice u njenom gradu.
odgovori na komentar:
Sanja K [neregistrovani]
16:04:52, 19. 05. 2010
Uzivancija - hvala
Draga Ljiljo,
Hvala puno:)
pozdrav
Sanja
Sanja K [neregistrovani]
16:08:12, 19. 05. 2010
Nostalgija- HVALA
Draga Zdravka i mene je dirnuo tvoj komentar...hvala
Sanja
(dok sedi na osmom spratu svoje kancelarije sa prelepim pogledom na Budimpestu, oronulu lepoticu centralne Evrope:)
Cedomir Ilic [neregistrovani]
19:34:19, 22. 05. 2010
Jedini utisak...
Čega se pametan stidi...
Odgovoriodgovori na komentar:
Sanja K [neregistrovani]
14:57:51, 24. 05. 2010
Jedini utisak...hvala
Čedomire, hvala za utisak!
pozdrav
Svetlana [neregistrovani]
01:41:58, 28. 05. 2010
Te male razlike
Draga Sanjice ganuta sam.Kao da slusam moju cerku´.Gusim se potreban mi je vazduh Male Plane dasak vetra na licu sa Mikulje.
Mnogo uspeha u daljem radu i uopste u svakom radu.
odgovori na komentar:
Sanja K [neregistrovani]
13:05:18, 02. 06. 2010
Te male razlike - hvala
Draga Svetlana, hvala!!!
pozdrav iz Budimpeste
Tara [neregistrovani]
01:16:34, 11. 09. 2010
jesmo divljaci
ma jesu ovde ljudi divljaci, nema kome se nije desila ovako slicna prica
odgovori na komentar:
Ana [neregistrovani]
13:24:25, 16. 10. 2010
divljaci
a ako ne mislis kao svi divljaci dobices po nosu, isutirace te i nece im niko nista moci...ma uzas
Odgovoriodgovori na komentar:
Sanja K [neregistrovani]
15:35:33, 23. 10. 2010
divljaci
Ana, jako mi je bilo krivo kad sam videla sve to na sta, imam utisak, aludiras. Ali kada su i Karleuse pocele da dizu glas protiv tog divljastva...ipak se stvari menjaju na bolje valjda!:)hvala za komentar
pozz
SAMOZVANAC [neregistrovani]
02:37:16, 02. 01. 2011
... na početku beše tama
... na kraju ne beše tama...
Sve na ovom svetu, a verovatno i na svim drugim svetovima za koje sad ne znamo,
krije jednu tajnu.
KOJU ?
Ehe ako je kažeš onda nije više tajna.
Svi smo nepozvani glasnici koji svoje tajne žive, nesvesni ni sebe ni drugih...
Ko se probudi sam je...
odgovori na komentar:
Sanja K [neregistrovani]
01:31:42, 20. 02. 2011
...na pocetku bese tama - hvala
Hvala za komentar
Odgovori
Ivana Manic [neregistrovani]
16:17:22, 15. 03. 2010
Te male razlike..
Nismo, Sanjo.
Odgovoriodgovori na komentar:
vancoo