Kao da si me prvi put primetila na uglu Makedonske i Cetinjske gde često kupuješ bavarske kifle za doručak. Zastala si tu, blizu mene, i sa nekom fasciklom među kolenima i kesom iz pekare ispod miške, počela da preturaš po torbi. Delovala si nespretno. Ne znam šta si tako marljivo tražila. U jednom trenutku pogledala si u mom pravcu, kao da si osetila da te posmatram. Odmerila si me pogledom brižnim i sažaljivim, kao što verovatno pogledaš svaku bezprizornu gomilu ljudskog jada i bede, neprijatnog mirisa okruženu praznim bocama alkohola  i drugim ostacima nečijeg milosrđa. Posegla si u džep, valjda za novcem, i krenula ka meni. Tad su nam se pogledi sreli. Ukočila si se. Potpuno neočekivano si u mojim očima videla zastrašujuću kombinaciju mržnje, besa, prezira i nadmoći. Znam, čudna kombinacija za oči jednog beskućnika. Uplašeno si skrenula pogled i samo projurila pored mene, ne ostavivši milostinju. Hvala ti. Ovako je bilo manje licemerno - ne bih se ja ovajdio od tvoje stotke, a ni ti ne bi time stvarno kupila oprost svojih grehova!

Uplašila si se jer si osetila da je moje postojanje bez cilja, smisla, želja i kretanja u stvari  opomena, ruganje, cerenje u brk, šamar svemu sto ti predstavljaš, što se tako svojski trudiš da održiš i izgradiš. A čemu sve to? Pitaš li se? Pitaš li se, šta je stvarno smisao te jurnjave, tog života bez predumišljaja ? Pitaš li se od koga se kriješ i šta kriješ iza svih tih besmislenih aktivnosti? I da li stvarno veruješ da ćeš sagraditi stabilnost od besomučne rutine, skupih krpica i polu-pokušaja ljubavi? E zbog svega toga te prezirem, jer znam da se plašiš da o tome  razmišljaš i znam da plivaš po površini svega jer te je strah da zaroniš dublje i vidiš više. I prezirem te što kad imaš, ne znaš šta imaš i patiš za onim što nemaš! A moja pusta nadmoć leži u mučnom iskustvu i spoznaji koliko je lako od jednog Tebe postati Ja.

Eto vidiš, ja se ne trudim, ja se ne krećem i nemam ništa, a opet postojim i postojim uprkos tome što ne želim da postojim. Ne želim već dugo da sam ovde. Tako sve i počinje. Samo prestaneš, duboko i iskreno da želiš bilo šta i tad počinje kraj...

Nisam ni znao da taj trenutak čuči u meni i vreba. Radio sam u jednoj kancelariji, slično kao ti. Imao sam na izgled sve, ženu, posao, stan, kola, letovanja, zimovanja, porodicu i prijatelje. Bio sam samo suviše zauzet da mnogo o tome razmišljam i da budem srećan ili nesrećan. Čak sam jednom bio suviše zauzet da odem na sahranu svoje bake koja me je podigla i volela više od svega. Toliko sam bio zauzet i u žurbi da sam uvek u nekom letu doručkovao, ručao i večerao i često zaboravljao da recimo poljubim svoju ženu pre nego što bih istrčao iz kuće. U toku dana bih zaboravio da sam zaboravio. Opravdao bih se time što sam mislio da je bila zauzeta pravljenjem našeg doma za vremena kad budemo imali vremena, tako da sam mislio da je na kraju krajeva sve bilo savršeno OK. Jednog dana smo počeli prećutnim sporazumom da pravimo dete, jer to je bilo sledeće što nismo imali. Nije nam baš išlo te godine, al nisam imao vremena da se time mnogo bavim i oko toga nerviram. Vreme je prolazilo nekim sumanutim tempom. Zastrašujuće...al` istina, mnogo manje kad o tome ne razmišljaš mnogo. Smenjivala se Nova godina za Novom godinom, rođendan za rođendanom...venčanja, sahrane. Pustili smo život da nas ubaci u neki vrtlog iz kojeg više nismo ni znali da treba da izađemo.

Jednog dana, kad sam na poslu dobio užasnu kritiku od šefa, sa podmuklom skrivenom porukom da mi se ljulja pozicija. Izašao sam ranije iz kancelarije i rešio da posle sto godina završim radni dan u podne. Mislio sam da sam potpuno uništen. Trebala mi je podrška. Otišao sam kući.

Kako sam ušao u stan osetio sam neko neobično komešanje i nepoznate zvuke. Pomislio sam da su lopovi. Uzeo sam palicu koja mi je stajala u predsoblju kao uspomena iz ludih navijačkih dana. Ušunjao sam se u dnevnu sobu i gledao nekoliko minuta potpuno nesposoban na bilo kakvu reakciju. Moja žena, u ljubavnom hropcu na mojoj sofi sa mojim drugom kojeg sam smatrao najboljim. Jasno se sećam da me je posle obamrlosti oblio nemoćan bes, gađenje, onda užasno poniženje i želja za zverskom osvetom. Počeo sam da ih udaram i udaram i udaram. Nju sam ubio. On je preživeo.

Izašao sam iz zatvora posle mnogo godina premotavanja istog filma. Filma o poniženju, o mržnji  i kajanju. Mučio me je svaki minut tih živih slika, ponovo i ponovo i ponovo....još me muči. Nisam sebi više umeo da pomognem, ili nisam želeo - sećao sam se svakog krvavog detalja. Još se sećam. Zamišljao sam kako bi bilo da nisam otišao kući ranije, da nisam imao palicu, da nisam ništa prema njoj osećao....Prošao sam kroz sve faze i scenarije. Ukratko, prvo sam sve mrzeo i svi su mi bili krivi, a onda sam završio mrzeći sebe. Gde sam i sad. Roditelji su mi umrli dok sam bio unutra. Prijatelje sam izgubio. Nisam hteo ništa više da radim. Digao sam ruke od sebe. Hteo sam da me nema. Odlučio sam da umrem. Od tad....više od dvadeset godina...evo...umirem...

...i sad ti, i svi vi, prolazite i hranite se olakšanjem. Mislite da ste mnogo bolji od mene. Mislite da se to vama ne može desiti. Mislite da ja postojim da veličam vas, da vaš jad izgleda manji u poređenju sa mojim, da vaša prljavština izgleda čistoća pored moje prljavštine, da vaši mali jadni životi izgledaju veliki u poređenju sa mojim.

I prestani da pokušavaš! Nećeš skratiti moje postojanje u svom životu ni bržim korakom, ni pogledom u stranu, jer ja ću postojati i kad me ne bude bilo! Zapamti, ja nisam olakšanje! Nisam uteha! Ja sam tvoja opomena.