Uloguj se

Uloguj se

Pretraga
Pronađite nas na

Fotke iz detinjstva

15. 04. 2017. 17:28   >>  15:42

Beba je porasla u veliku seku

"Možda sam imala tu sreću u nesreći da strahote rata prođem vrlo mlada, zajedno sa svojim bratom, a zaštićena od strane majke, koja se neumorno trudila da nam ništa ne fali. A sanjala sam svoj san, tada tako nedostižan", napisala je, danas veoma popularna, pevačica na jednom svom blogu.

Pevačica Seka Aleksić jednom prilikom napisala je blog pod nazivom „Dečja duša“, gde se osvrnula na svoje detinjstvo:

„Često se setim svog detinjstva. Zaista, šta god da se dešava, dečja duša, nevina i bezbrižna, naivna i neiskvarena… Dete  živi onako kako može, kako mu se pruža i koliko mu se daje… i zadovoljno je.  Ne poseduje u sebi prokletstvo odraslog čoveka da grabi, gazi… Imala sam priliku, u više navrata, da sama uvidim decu koja teško žive, koja uveče ležu gladna, ujutru se bude, a i pored toga sutradan im lice krasi osmeh. Mnogi od njih su svojevrsni domaćini u svojoj kući, bez jednog od roditelja, pomažući svojoj bolesnoj majci, ocu, baki…  

Možda sam imala tu sreću u nesreći da strahote rata prođem vrlo mlada, zajedno sa svojim bratom, a zaštićena od strane majke, koja se neumorno trudila da nam ništa ne fali. A sanjala sam svoj san, tada tako nedostižan.

Trudim se da sačuvam to dete u sebi, nikad ga neću pustiti. Moji saradnici kažu da sam surovi profesionalac. U poslu i jesam, profesionalizam i ozbiljnost pristupa poslu su garancija uspeha. 

Kao devojčica volela sam da idem na koncerte Lepe Brene, Vesne Zmijanac… Gledala sam ih kako vladaju scenom, kako im publika skandira i zamišljala sebe, kako ću jednog dana stajati tu, na njihovom mestu i doživljavati to isto. U tim mojim mislima, maštanjima sve je delovalo tako slatko,  šljašteće i blistavo – jednom rečju sjajno. Ispred ogledala bih pevala, pravila raznorazne pokrete, ponekad bi mi se brat smejao, zadirkivao me…

Kasnije sam počela da pevam sa bendom i naišla na negodovanje svoje majke. Priznajem, bilo je dana kada sam se iskradala iz kuće zbog zakazanog nastupa, neposredno pošto sam završila osnovnu školu. Kasnije, korak po korak, da ne ponavljam svoju priču, iza sebe imam šest muzičkih albuma, karijeru kojom sam zadovoljna, supruga kojeg volim i mogu reći – živim svoj san, san iste one male devojčice koja je pred strahotama rata morala da napusti svoj grad, prijatelje, detinjstvo.

Eh, da je ta moja priča jedinstvena, nažalost nije, česta je, prečesta, mnogo je takvih. Mnogi su ostali bez svega što su teškim radom stekli… mnogi dan-danas  žive na ivici egzistencije…

Volja za životom je jača od svega, ljudski um je najjača “mašina” na svetu, neistražena poput svemira. Tu se krije sve. Najteže je krenuti od nule, a najlakše je odustati od svega.  U životu se treba boriti i ne plašiti se. Volja je dobar saveznik, a strah neprijatelj koji će je sputati. 

E, tu volju prepoznala sam na licima mnoge dece koju sam videla, koja su bez roditeljskog staranja, ili teško obolela, koja prepešače kilometre kako bi došla do škole, a onda se vrate, obavljaju kućne poslove, stignu da uče i budu dobri đaci. Kada posustanete, kada pred sobom ne vidite izlaz, probudite to dete u sebi, ako se uspavalo, tu je, tu je dok je vas, samo se, eto, uspavalo. Ono će vas uputiti, vratiti osmeh na lice i naterati da idete dalje.

Ljudi danas, a možda je tako bilo oduvek, većinom cene materijalne stvari. Da, lepo je nositi skupu modernu torbu, imati, kako bi se reklo “dobre krpice”, putovati, ići po raznim dešavanjima, da, sve je to lepo, ali prozirno poput celofana. Ja sam javna ličnost. Kad se upali crveno dugme na kameri, moje lice mora da bude nasmejano, kada sam na nastupu, moram se dati svojoj publici, svojim vernim obožavaocima, iako sam neraspoložena, iako mi se baš tog dana desilo nešto loše, ali osluškujem ljude, gledam te osmehe i to me pokrene, zaboravim na sve. Da, a kod kuće sam u trenerci, volim da podignem kosu, zavalim se u krevet i čitam knjigu, odgledam film, da – potpuno obična žena. 

Volim da pripremim  jelo za svog supruga  i prijatelje. Često i zaplačem, ali kad me niko ne vidi… Volim da odem kod svoje mame, da se ispričam sa njom  i popijem najlepšu kafu na svetu, koju ona sprema. Sve u svemu, jedna sasvim obična žena, da se ne bavim ovim poslom, ne bih se libila da radim bilo šta drugo. Ali čovek prosto mora znati šta hoće, nesrećan je taj koji ne zna šta može. Jednom kada krenete, ne zastajkujte, budite skromni i strpljivo krenite prema svom cilju, ali tim putem ne zastajkujte i kamenom gađate svakog psa koji bude lajao, jer, vreme će proći, a do cilja stići nećete, i uvek, ali uvek čuvajte to dete u sebi, ono će vam vratiti osmeh na lice i pomoći da nastavite dalje."

 

0 Komentari

Ukoliko želite da komentarišete sa svojim korisničkim imenom, molimo vas da se ulogujete.

Ostali komentari